A37, poglavlje 5

5. Džek Horas
Probudio se u potocima znoja, sa vriskom iz grla koji se kao eho odbijao o zidove njegovog stana. Opet je zaboravio da popije lekove za spavanje. Lekovi su značili zaborav. Časovnik je otkucavao, a tek je bilo 4 ujutru. Pomislio je da bi mogao da odspava još sat vremena, ali to nije bilo bitno. Opipao je puls i shvatio da mu srce radi ubrzano, kao i svaki put kada spava i kada sanja. Snovi više nisu bili samo snovi. Bili su bolna podsećanja na ono što je morao da zaboravi, da izbriše iz sebe da bi opstao. Stegao je vilicu i rekao samom sebi da mora da prestane. Da ne sme da misli. Razmišljanje je bolelo, razmišljanje ga je izbacivalo iz fokusa. Otišao je i zakuvao onu groznu veštačku kafu koja nadražuje nervne centre.Upravo to mu je sada trebalo.
Mačka je opet napravila haos u kuhinji. “Sranje“, pomislio je. “Opet je nisam nahranio, vidim da će mi u drogiranom snu jednom zariti kandže u oči i pokušati da me ubije.Neka joj je sa srećom“. Nasmejao se, sipao tri kašičice šećera i zveckajući po staroj keramici šolje mešao tri minuta. Miris kafe ga je probudio, a ona užasna jutarnja krivica je polako krenula da bledi. Seo je za sto, i uključio tablet sa vestima. Standardne gluposti koje su forsirali režimski mediji bili su u etru čak i u 4 ujutru. Znao je napamet sadržaj svih vesti.Prva na redu bila je bila ko zna koja vojna parada, zatim vesti iz ostalih Polisa, vremenski uslovi, kao i praktični saveti za gradjane i preporuke šta bi taj dan moglo da se radi. Standardne gluposti i monotona ispiračina mozga od strane još monotonijih voditelja. Zapalio je cigaretu, pustio muzički kanal i širom otvorio prozor. Počelo je da sviće. Sunce je bilo zeleno od jutros. Isparenja će danas, dakle, prouzrokovati havariju po bolnicama. Udahnuo je duboko smrad i osluškivao grad, 30 spratova ispod. Saobraćaj je počeo da funkcioniše, a plastične šklopocije su brundale, prvo tiho, a onda sve glasnije. „I dalje ne čujem ptice. Mislim da će uskoro doći dan kada ću zaboraviti da sam ih ikada i slušao. Onda će mi biti bolje.“ Sećanja su krenula. Ustao je sa stolice, prosuo ostatak soca u masnu sudoperu i krenuo ka kupatilu. Uniformu je spremio sinoć pre spavanja, a blagi osećaj gadjenja zamenilo je zadovoljstvo kada je video koliko je besprekorno uspeo da je opegla i očisti onoliko pijan. Kupatilo je bilo malo, ali je bar unutra bila savršena tišina. Umio se, a zatim pogledao da li je u bočici ostalo još broma. Juče je uzeo duplu dozu i preterao. Bacio je flašicu u kantu i glasno opsovao. Baš to mu je trebalo, da opet mora da potplaćuje onu kretenku za još jednu dozu. Pažljivo je osmotrio ruke i video da su ožiljci ovoga puta čak i brže zarasli nego inače. Nasmejao se i zapitao da li ima poente da i dalje pokušava da se ubije. Žiletom je na zidu ucrtao novu reckicu. Metar reckica. Barem sto pokušaja. Uzdahnuo je i pogledao se u ogledalo. Nijedna bora. Nijedna seda vlas. Opet ništa. „Prokletstvo“, pomislio je, kao i svako jutro pre toga. Ni ovaj rodjendan neće dočekati a da se ne zapita koliko takvih će još biti. Mislio je na pravi rodjendan. Ne na onaj prema kojem bi trebalo da napuni 43 godine. Nasmejao se. Juče je slušao rendžerku Hanu kako u kantini priča o njemu. Očigledno ni ona nije verovala da on ima već 43 godine a izgleda i dalje isto kao sa 33. Uskoro će opet morati da traži prekomandu. Postaće sumnjivo, počeće da postavljaju pitanja. Kao i pet puta do sada. Doduše, radovao se promeni, postojalo je još smrdljivih polisa u kojima nije bio, još ljudi koje je, hteo, ne hteo, morao da pritiska, da muči, da ugnjetava. Posekao se oštricom žileta. Rana je zacelila brzo. U tom momentu, zavrtelo mu se u glavi.
Setio se jednog davnog jutra, koje je mislio da je zaboravio; crvene zore na Marsu i njegovog smeha, dok je govorio kako nikada neće razumeti zašto svako jutro mora da bude toliko smotan da se poseče. „Povratiću“, pomislio je, a zatim izbacio iz sebe svu kafu i sinoćnu brlju koju je ukrao iz kancelarije. Seo je na toalet i počeo da plače. „Zašto se nisam setio lekova noćas, zašto? Svaki put mi je sve teže“. Sabrao se, potisnuo davnog sebe daleko i nastavio da se brije. U tom momentu službeni telefon je počeo da zvoni, prodorno i nesnosno. Nije skoro čuo taj ton. Jedino je glavna u komandi specijalaca imala to zvono.”Dakle Irina”. Pomislio je kako je opet neka prljavština u pitanju, a koga će drugog zvati ako ne njenog ljubimca za sve. Univerzalni vojnik. Neuništiv. Nevidljiv. Telefon je nastavio da zvoni, ali mu je odredjenu vrstu satisfakcije davala činjenica da ta zla ziljava kučka čeka. Njena nervoza ga je ispunjavala srećom. Nasuo je mački vodu, a telefon na stolu se prividno usijao od zvonjave. Zatvorio je prozor, uzeo telefon i nimalo se nije iznenadio kada je video Irinin izraz lica dok se nervirala što se on ne javlja. „Ozbiljno je. Mater mu“.
Isključio je kameru, nikad joj nije dao zadovoljstvo da ga gleda više nego što je bilo potrebno. Njene oči su oduvek bile grabljive. Znao je da ga želi.Uz zli osmeh u uglu usana javio se na telefon.
„Komandant Džek Horas na vezi“, rekao je, praveći se da se tek probudio.
„Džek Horas, malo sutra, namerno ne odgovaraš na telefon, majmune. I uopšte, to prezime me je uvek nerviralo, kao i svako tvoje prezime. Jebao te latinski.“ Uvek ga je zasmejavala ta nadobudna drolja. Imala je manire iz kolonijalnih favela i forsirala ih je uvek i što je više mogla.
„Merci, Irina, šta mogu da učinim za tebe kada si me probudila ovako rano, kako da ti se zahvalim?“
„Da imam konjsku kitu umesto ovog rascepa medju nogama, „merci“ bi ti meni govorio dok te karam zbog tog bezobrazluka, no ne mogu da se prepirem sada sa tobom, moraš hitno da se nacrtaš u glavnoj komandi.“
„Sada? Trebalo bi mi jedno 2 sata sada u špicu, mogu popodne kada završim sa...“
„Odma' se nacrtaj ovamo, to je naredjenje, kod 112.“
„Kod 112? Otkad se specijalci brinu o beguncima Irina, jebo te? Običan prašinar bi ti završio posao.“
„Nema rasprave to je naredjenje. Budi u komandi do 06.00.“
Prekinula je vezu i Džek je opsovao.“Ova je sve ludja“, pomislio je. Počeo je da se sprema na brzinu i izleteo iz zgrade. Krenuo je na metro, jer je gužva na ulicama već postala nesnosna. Osećao je poglede na sebi, uplašene, neprijateljske, ali se vremenom navikao na njih, i sada su mu bili normalna stvar. Opet se nasmejao. „Umesto da kažem nekome „dobar dan“, komšiluk beži od mene. Pa dobro, makar znaju da postojim.“ Vojska Više Kaste je bila najviša vojna opcija režima, a zloglasne specijalne jedinice su bile poznate po okrutnosti. Ko god da je osluškivao gradske priče, znao je da su priče o torturama i političkim likvidacijama dovedene do razmera Babaroge i mita. Iako ne potpuno neistinite, ovakve priče su Džeku odgovarale, jer niko nije želeo da mu ikada pridje ili pita bilo šta, dokle god je u svojoj uniformi.
Ušao je u krcati metro. Svi su se sklanjali od njega, a jedna starija gospodja sivog lica je iz straha želela da mu ustupi mesto. Odbio je.Tišina u metrou, poluizdrogirana lica i kratka stajanja na beskonačnom broju stanica dala su Džeku slobodu da odluta. Mislio je da će, ako stigne ranije, u kafeu blizu komande čak moći da popije normalnu kafu i pojede nešto.
Koji momenat pre stanice u jednom od poslovnih distrikta u vagonu je nastalo komešanje, koje ga je prenulo iz misli. Ljudi su se gurali ka izlazu. On je stajao tako da neki nisu mogli da prodju, ali ga, medjutim, niko nije gurao. Zaobilazili su ga. Ranije bi ga tolika količina straha zabolela, ali sada mu je već bilo svejedno. Pomerio se više ka izlazu i okrenuo glavu na desnu stranu. Voz je stao, a masa je užurbano krenula da se gura ka izlazu iz vagona. U tom momentu krajičkom oka spazio je nešto. Nekoga. Opet se okrenuo, ali osoba je bila previše blizu vrata. Hladan znoj ga je oblio i srce je počelo da mu lupa. Reka ljudi pokuljala je ka izlazu iz stanice i, na samo jedan trenutak, pomislio je da je opet video nešto. Panično je krenuo da gura ljude koji su počeli da ulaze u vagon, i istrčao je napolje. Gungula ljudi sa tašnama, prodavci hot-dogova, dim stotina upaljenih cigareta na sve strane, kamere, ekrani sa informacijama i policija, sve je to bila jedna uzburkana masa na velikom metro stajalištu. Okretao se oko sebe i pomislio „Mora da sanjam“, a onda je spazio osobu kako se penje zapadnim stepeništem, ka ulici. Ne razmišljajući više ni o čemu, sa srcem koje je ispumpavalo više krvi nego ikada, potrčao je. Naleteo je na više ljudi, koji su se bez reči sklanjali ili uplašeno saginjali ako ih je očešao u prolazu. Potrčao je uz stepenice. Tražio ga je pogledom, i učinilo mu se da ga je video kako skreće iza zgrade, u ulicu koja je sekla bulevar pod pravim uglom. Preznojio se i potrčao. Sećanja su navirala kao nikada do sada, i želeo je da pobegne.
Smrad kineske četvrti je bio jači nego ikada, činilo mu se. Pokušavao je da sustigne čoveka, ali su mu se dva puta isprečili dostavni kamion i semafori, a bilo bi samoubistvo preći ulicu van prelaza u ovom delu grada. Pomislio je da mu se prividja. Ili da ga neko mami u zamku. Ili tako neka glupost. „Šta ako je neko saznao...šta ako?“ U suštini, nije bilo nemoguće, ali ko bi proveravao toliko daleko. Opet se preznojio. Posle trećeg semafora, osoba je potpuno nestala iz vida u gužvi tursko-kineskog bazara. Naslonio se na zid prvog sledećeg prljavog sokaka i uhvatio se rukama za glavu. Nije mogao da ne razmišlja. Pomislio je da godine potiskivanja i trpljenja svakakvih sranja prouzrokuju ovo. Nikad mu nije bilo toliko loše. Ustvari jeste. Ali to je bilo davno. Ošamario je samog sebe. Ovakve psihoze nisu smele da se dogadjaju. Izašao je na ulicu i uhvatio taksi, i dok je odsutno govorio pobelelom vozaču kuda da vozi, duboko je udahnuo i rekao sebi da je umislio. Da je to sve zbog toga što ne uzima lekove za spavanje.“Nije moguće da je on živ. Ne posle toliko godina. Ja bih prvi znao.“
Odlučio je da namerno zakasni i da se „vadi“ na gužvu u prevozu. Seo je na kafu i kroasan, i koliko god sranje da su bili, bili su bolji od celog tog havaričnog jutra. A bilo je jedva 6 sati.
Zgrada komande Vojske Više Kaste nalazila se na prostranom trgu, hladnom i bezdušnom. Zgrada je cela bila u sivom armiranom staklu, naizgled prijatna i transparentna, ali je kula u obliku metka koja se izdizala iznad prvog dela zgrade morala delovati zastrašujuće svakome ko bi tuda prošao.
Namršteno je pogledao svoje kolege u uniformama koji su radili u centralnoj komandi. Prolazio je pored njih i razmišljao koliko ih zaista sve mrzi. Licimerno, ali mislio je zaista du su veće režimske kurve nego on. Sitne duše, svi do jednog. „I ja zajedno sa njima, najveći licemer“.
Irina je za poslednjih nekoliko godina dosta napredovala u službi. Nerado je to priznavao, ali ona je bila njegovo pokriće. Još od vremena kada je bila uplašeni kadet, sa taticom generalom, pa sve do sada, kada ima skoro 50 godina. I oduvek je bila zaljubljena u njega. Zajedno su prošli obuku i ušli u specijalne jedinice zajedno. A onda je, nakon 10 godina, ona po prvi put primetila jednu veliku razliku.Sa svojih 30 godina bila je starija i ogrubela , dok je on izgledao identično kao i prvog dana kada su se upoznali. Nikada nije želeo da napreduje previše, ali je na kraju uvek završavao kao komandant u svom sektoru specijalnih jedinica. S obzirom da je Irina uspela da dodje do vrhovne komande, njegova tajna bila je sigurna. Gde god da je bio stacioniran kao komandant, imao je i funkciju njenog ”undercover” agenta, a za uzvrat je dobijao novi identitet i „ledja“ u komandnom vrhu.
Naviknut na njene hirove i gluposti, kao i na bezobrazluk, nije mu se previše žurilo da stigne na vreme na sastanak. „Begunci... Kakva glupost, opet je nadrkana što je usedelica, pa se iživljava“.
Ušao je kancelariju prepunu odlikovanja, oružja i brojnih slika na kojima su ovekovečena njena „dela“. „Još je gore, ona se svakom uradjenom gadošću ponosi“. Mesto je svaki put sve više odisalo kičem, a mučnina je bila neizbežna. Irina je zaista verovala da je sve što radi ispravno i da je uvek u pravu. Džeku je postalo muka. Svaki put bi se nadao da se promenila, da je shvatila da je ovo što radi samo prljavi posao, bez časti, za velike pare, ali ona je zaista u sve pogrešne i nehumane ideale posleratne politike. Pravi primer ispranog mozga. Uzdahnuo je.
„Komandant Džek Horas se javlja na dužnost...“ pokušao je;
„Sedi, otkad se ti najavljuješ toliko zvanično kod mene? I nemoj da se izvlačiš, uvek znam kada namerno kasniš.“
„Bila je gužva u saobraćaju, trebalo je pola grada da predjem...“
„Nebitno, ne interesuje me, sedi. Ne znam ni kako te tolerišem posle toliko godina. Trebalo je da te odmah prijavim da si mutant jebeni. Ne znam samo šta ćeš kada ja budem umrla.“
Gledala ga je, kao i uvek, prodorno i na neki uvrnut način pohotno. Oduvek je to radila. Dok je bila mlada, bila je zgodna i lepuškasta, pa mu to i nije smetalo. Medjutim, njen orlovski nos i jake kosti lica su tokom godina postali sve izraženiji, a ledeno plave oči su upale u crne kolutove podočnjaka. Svako ko ju je ikada video morao je da pomisli da je ona surova. I jeste bila. Kosa joj je uvek bila u strogom konjskom repu, sada duboko prošarana sedima, ali i dalje besprekorno uredna. Sedela je za svojim ogromnim, odvratnim stolom, koji je imao toliko rezbarija i ukrasa da bi se XVIII vek ceo postideo. Žućkasto mutno sunce ulazilo je kroz ogromna stakla u prostoriju i sve je delovalo još sablasnije.
Nasmejala se opet, a tanke usne su se otvorile taman toliko da pokažu njen sterilni osmeh i još sterilnije zube. Neiskren osmeh, uvežban do najsitnije grimase. Džek se stresao u sebi.
„ Pa, otkud znam, nastaviću dalje, neko će se sigurno smilovati na ovo lepo lice“
Nasmejala se grohotom.
„ Viski, dupli?“
„ Irina, nisam došao ovde da bih pio viski, znaš gde možeš da me nadješ za tako nešto, a i uostalom, uvek si imala samo najlošiji. Zašto sam ovde ovako rano? Kod 112? Ne mogu da verujem da se ti interesuješ za najobičnije begunce. Zašto to ne rade civilne službe? Mislim, polovinu ionako nikad ne uhvate, ali svejedno. Zbog čega sam ovde?“
„ Uvek si bio prepotentan Miloše, znaš to.“
Umalo se zagrcnuo na spomen svog prvog imena. Prvog imena od kada je upoznao Irinu, barem. Ni o jednom svom imenu nije razmišljao mnogo nakon što ih je promenio.
„A ti si oduvek bila kreten. Miloš je mrtav već skoro 30 godina. Samu sebe možeš jednom tako da sjebeš.“
„E, u svojoj kancelariji mogu da te zovem i pacov ako želim, ne zaboravi koliko sam sada bitna.“
Pomislio je kako je njena prepotentnost uvek bila za kub veća od najprepotentnije osobe koju je ikada upoznao.
„ Naime, ja nisam kreten kada ti kažem da je ovo izuzetno zabavno. Ovakav slučaj nismo imali nikada, i mnogo me je zainteresovalo.“
„Je li? Kada kažeš da je izuzetno zabavno, uvek se plašim dokle će ta zabava da ide i kako završe predmeti tvoje zabave“
Nasmejala se i rekla: „Za jednog profesionalnog siledžiju, ti si jedna prava sisica. Oduvek si to radio samo zbog para. I zato što je neko štitio tvoj pravi identitet.“
„Možda samo ne uživam u nekim stvarima kao ti. U čemu je stvar sa navodnim beguncima?“
„ Tu sam te čekala. Pa vidiš, sinoć je za vreme policijskog časa prijavljeno krajnje čudno probijanje zaštitne zone.“
„Ne razumem, pa svaki put je čudno jer se svaki put , manje ili više uspešno, dosete kako da zbune sistem.“
„Ovo je bilo posebno čudno. Proboj se desio na zapadnom rubu. Na kontrolnom punktu a37.“
„ Dakle, desilo se. Neko se konačno odvažio da zbriše prema portalima. Kako ih niste uhvatili već, tamo nemaju gde da se sakriju?“
„ Pa problem je što uzbuna ni sada nije zvanično dignuta medju prašinarima jer je, hm, vozilo identifikovano kao jedno od naših. A zabavna činjenica je da su sva vozila iz naših punktova na broju, kao i sve letelice.
Najveći problem predstavlja taj faktor iznenadjenja, jer je nešto iz zone skladišta ka autoputu izletelo brzinom od 1 mah-a, a naša vozila bez čistine praktično ni ne mogu da postignu tu brzinu, jer su glomazna. Kamere su zbunjene, a s obzirom da je satelitsko praćenje gotovo nemoguće, mi vidimo samo ružičastu fleku koja proleće. Sliku nije moguće izoštriti.“
Džek je zbunjeno gledao u panel sa podacima, i potajno mu je bilo drago što je neko pobegao ka portalima. On nikada nije imao hrabrosti da uradi tako nešto. Bar ne još. Neko je izveo odličnu prevaru.
„E, sad, vidiš, dvoje osumnjičenih postoje, ali ne možemo da budemo zaista sigurni da li su to oni, iako su njihovi stanovi pretreseni još noćas. Nema nikakvog smisla. Kako su zbunili radare, van logike je? Kako su uspeli da pobegnu tom brzinom i da ispare van dometa špijunskih letelica? Pretpostavka je da je njihovo vozilo ili ozbiljno unapredjeno...ili..“
„ Ili šta?“ Upitao je sumnjivo.
„ Ili je jako staro. Staro možda kao ti. Da poseduje neku vrstu veštačke inteligencije.“
Osetio je kako mu se svaka dlaka na telu nakostrešila na spomen AI-a. U glavi mu je zabubnjalo, a zatim su mu milioni „zaboravljenih“ dogadjaja proleteli kroz glavu.
„Zato sam direktno i tebe zvala, ti si se susretao već sa veštačkom inteligencijom. Koliko god davno to bilo, ti znaš kako se postupa sa tim tosterima.“
Na ovu reč se promeškoljio. Generalno mišljenje je bilo da su „veštaci“ zlo. U neku ruku i jesu bili. Ali da nije bilo „veštaka“, on sada ne bi bio živ. To i jeste bilo prokletstvo, što je poživeo toliko van svog vremena. Ali, svejedno, AI je zaslužan za to što je on živ.
„ Misliš da me šalješ u poteru?“
„ Naravno da mislim. Ti ne možeš da umreš, nemoj misliti da ne znam za reckice. Ne znam šta još kriješ, ali znam da si odavde mogao da odeš odavno i da ispariš. Možda ćeš ispuniti zadatak, jako ću se potruditi da ga ispuniš, a možda ćeš i ti da ispariš. Razmisli o ovome kao o prekretnici u svom životu.“
Nasmejao se. Stara kučka mu je namestila predivnu zamku.
„Irina, gde je deo sa „ali“? Znam te dovoljno dugo da znam da me nećeš pustiti tek tako lako da nestanem.“
Opet se nasmejala. Zlobnije nego inače..
„Pre nego što ti kažem bilo šta, moraš da znaš da imaš još pola dana da se spremiš i da te čeka naša najnovija amfibija. Lično sam urgirala da je dobiješ. Mnogo me zabavlja sve ovo. Znaš i sam da je skoro dve trećine planete ruinirano, i da je nemoguće potragu vršiti letelicama. Znaš, sva ona naučna sranja o tananosti prostora i vremena i promenjenim magnetnim poljima.“
„Jasno, ali šta propuštaš da mi kažeš?“
Opet se nasmejala i ustala iz svoje fotelje. Prišla mu je i ledenom koščatom rukom pomilovala ga po kosi.
„Nećeš ići sam. Ne ovaj put.“
„Ali znaš da ja najbolje funkcionišem sam?!“
„Upravo. Medjutim, ovaj put, kada je izlaz iz svega ovoga tako na dohvat ruke, morala sam da se obezbedim. I to ne bilo kako. Našla sam idealnu osobu koja će te pratiti na putu.“
„Ne razumem te, kako idealna?“
„ Pa vidiš, on ima iste, hm, nazvaću to, karakteristike kao i ti. Iako tvrdi da može da umre, ima taj isti sjaj kao i ti. Eh, jedini problem je što on, za razliku od tebe, ne zna kako je i zašto takav. I ne seća se života pre nas. Što je meni zaista sjajno. Bezvremeni stvor, bez emocija, bez sećanja, neko sjajan da motri na tebe.“
Zavrtelo mu se u glavi. Nije znao za još jedan slučaj kao što je on, a tražio je. Bože, koliko je samo tražio.
„ To nije moguće, ja sam jedini ovakav. Znaš to, tražila si zajedno sa mnom, još davno.“
„ Da, ali sam za razliku od tebe ja taj slučaj i našla.“
Osetio je kako mu se bes diže iz utrobe. Želeo je da je ubije. Najjače do sada. Znao je da ona manipuliše, ali ovoliko? Ovo je već bilo previše.
Napravila je slatku izveštačenu facu, a napućene tanke usne su izgledale kao sušene jegulje. Tanke bore oko usana su doživljaj učinile još snažnijim. Želeo je da opet isprazni utrobu.
„Nemam vremena sada za tvoje izlive besa Miloše, gospodin koji će te pratiti upravo treba da udje u kancelariju.“
Džek se okrenuo i u tom momentu je posle kraćeg kucanja ušla visoka prilika u crnom odelu.
„Džek, upoznaj pukovnika Iana Mekelera iz Sevenoatlantskog Polisa.“
Džek je ustao sa stolice i da je mogao, zavrištao bi. Osoba koja mu je stegnula ruku bio je on. On koga je jurio danas očajnički, on koji je poslednja osoba koja ga je videla živog na Marsu. Nesvestica ga je obuzela i srušio se tamo, na sred Irinine kancelarije.