A37, poglavlje 5

5. Džek Horas
Probudio se u potocima znoja, sa vriskom iz grla koji se kao eho odbijao o zidove njegovog stana. Opet je zaboravio da popije lekove za spavanje. Lekovi su značili zaborav. Časovnik je otkucavao, a tek je bilo 4 ujutru. Pomislio je da bi mogao da odspava još sat vremena, ali to nije bilo bitno. Opipao je puls i shvatio da mu srce radi ubrzano, kao i svaki put kada spava i kada sanja. Snovi više nisu bili samo snovi. Bili su bolna podsećanja na ono što je morao da zaboravi, da izbriše iz sebe da bi opstao. Stegao je vilicu i rekao samom sebi da mora da prestane. Da ne sme da misli. Razmišljanje je bolelo, razmišljanje ga je izbacivalo iz fokusa. Otišao je i zakuvao onu groznu veštačku kafu koja nadražuje nervne centre.Upravo to mu je sada trebalo.
Mačka je opet napravila haos u kuhinji. “Sranje“, pomislio je. “Opet je nisam nahranio, vidim da će mi u drogiranom snu jednom zariti kandže u oči i pokušati da me ubije.Neka joj je sa srećom“. Nasmejao se, sipao tri kašičice šećera i zveckajući po staroj keramici šolje mešao tri minuta. Miris kafe ga je probudio, a ona užasna jutarnja krivica je polako krenula da bledi. Seo je za sto, i uključio tablet sa vestima. Standardne gluposti koje su forsirali režimski mediji bili su u etru čak i u 4 ujutru. Znao je napamet sadržaj svih vesti.Prva na redu bila je bila ko zna koja vojna parada, zatim vesti iz ostalih Polisa, vremenski uslovi, kao i praktični saveti za gradjane i preporuke šta bi taj dan moglo da se radi. Standardne gluposti i monotona ispiračina mozga od strane još monotonijih voditelja. Zapalio je cigaretu, pustio muzički kanal i širom otvorio prozor. Počelo je da sviće. Sunce je bilo zeleno od jutros. Isparenja će danas, dakle, prouzrokovati havariju po bolnicama. Udahnuo je duboko smrad i osluškivao grad, 30 spratova ispod. Saobraćaj je počeo da funkcioniše, a plastične šklopocije su brundale, prvo tiho, a onda sve glasnije. „I dalje ne čujem ptice. Mislim da će uskoro doći dan kada ću zaboraviti da sam ih ikada i slušao. Onda će mi biti bolje.“ Sećanja su krenula. Ustao je sa stolice, prosuo ostatak soca u masnu sudoperu i krenuo ka kupatilu. Uniformu je spremio sinoć pre spavanja, a blagi osećaj gadjenja zamenilo je zadovoljstvo kada je video koliko je besprekorno uspeo da je opegla i očisti onoliko pijan. Kupatilo je bilo malo, ali je bar unutra bila savršena tišina. Umio se, a zatim pogledao da li je u bočici ostalo još broma. Juče je uzeo duplu dozu i preterao. Bacio je flašicu u kantu i glasno opsovao. Baš to mu je trebalo, da opet mora da potplaćuje onu kretenku za još jednu dozu. Pažljivo je osmotrio ruke i video da su ožiljci ovoga puta čak i brže zarasli nego inače. Nasmejao se i zapitao da li ima poente da i dalje pokušava da se ubije. Žiletom je na zidu ucrtao novu reckicu. Metar reckica. Barem sto pokušaja. Uzdahnuo je i pogledao se u ogledalo. Nijedna bora. Nijedna seda vlas. Opet ništa. „Prokletstvo“, pomislio je, kao i svako jutro pre toga. Ni ovaj rodjendan neće dočekati a da se ne zapita koliko takvih će još biti. Mislio je na pravi rodjendan. Ne na onaj prema kojem bi trebalo da napuni 43 godine. Nasmejao se. Juče je slušao rendžerku Hanu kako u kantini priča o njemu. Očigledno ni ona nije verovala da on ima već 43 godine a izgleda i dalje isto kao sa 33. Uskoro će opet morati da traži prekomandu. Postaće sumnjivo, počeće da postavljaju pitanja. Kao i pet puta do sada. Doduše, radovao se promeni, postojalo je još smrdljivih polisa u kojima nije bio, još ljudi koje je, hteo, ne hteo, morao da pritiska, da muči, da ugnjetava. Posekao se oštricom žileta. Rana je zacelila brzo. U tom momentu, zavrtelo mu se u glavi.
Setio se jednog davnog jutra, koje je mislio da je zaboravio; crvene zore na Marsu i njegovog smeha, dok je govorio kako nikada neće razumeti zašto svako jutro mora da bude toliko smotan da se poseče. „Povratiću“, pomislio je, a zatim izbacio iz sebe svu kafu i sinoćnu brlju koju je ukrao iz kancelarije. Seo je na toalet i počeo da plače. „Zašto se nisam setio lekova noćas, zašto? Svaki put mi je sve teže“. Sabrao se, potisnuo davnog sebe daleko i nastavio da se brije. U tom momentu službeni telefon je počeo da zvoni, prodorno i nesnosno. Nije skoro čuo taj ton. Jedino je glavna u komandi specijalaca imala to zvono.”Dakle Irina”. Pomislio je kako je opet neka prljavština u pitanju, a koga će drugog zvati ako ne njenog ljubimca za sve. Univerzalni vojnik. Neuništiv. Nevidljiv. Telefon je nastavio da zvoni, ali mu je odredjenu vrstu satisfakcije davala činjenica da ta zla ziljava kučka čeka. Njena nervoza ga je ispunjavala srećom. Nasuo je mački vodu, a telefon na stolu se prividno usijao od zvonjave. Zatvorio je prozor, uzeo telefon i nimalo se nije iznenadio kada je video Irinin izraz lica dok se nervirala što se on ne javlja. „Ozbiljno je. Mater mu“.
Isključio je kameru, nikad joj nije dao zadovoljstvo da ga gleda više nego što je bilo potrebno. Njene oči su oduvek bile grabljive. Znao je da ga želi.Uz zli osmeh u uglu usana javio se na telefon.
„Komandant Džek Horas na vezi“, rekao je, praveći se da se tek probudio.
„Džek Horas, malo sutra, namerno ne odgovaraš na telefon, majmune. I uopšte, to prezime me je uvek nerviralo, kao i svako tvoje prezime. Jebao te latinski.“ Uvek ga je zasmejavala ta nadobudna drolja. Imala je manire iz kolonijalnih favela i forsirala ih je uvek i što je više mogla.
„Merci, Irina, šta mogu da učinim za tebe kada si me probudila ovako rano, kako da ti se zahvalim?“
„Da imam konjsku kitu umesto ovog rascepa medju nogama, „merci“ bi ti meni govorio dok te karam zbog tog bezobrazluka, no ne mogu da se prepirem sada sa tobom, moraš hitno da se nacrtaš u glavnoj komandi.“
„Sada? Trebalo bi mi jedno 2 sata sada u špicu, mogu popodne kada završim sa...“
„Odma' se nacrtaj ovamo, to je naredjenje, kod 112.“
„Kod 112? Otkad se specijalci brinu o beguncima Irina, jebo te? Običan prašinar bi ti završio posao.“
„Nema rasprave to je naredjenje. Budi u komandi do 06.00.“
Prekinula je vezu i Džek je opsovao.“Ova je sve ludja“, pomislio je. Počeo je da se sprema na brzinu i izleteo iz zgrade. Krenuo je na metro, jer je gužva na ulicama već postala nesnosna. Osećao je poglede na sebi, uplašene, neprijateljske, ali se vremenom navikao na njih, i sada su mu bili normalna stvar. Opet se nasmejao. „Umesto da kažem nekome „dobar dan“, komšiluk beži od mene. Pa dobro, makar znaju da postojim.“ Vojska Više Kaste je bila najviša vojna opcija režima, a zloglasne specijalne jedinice su bile poznate po okrutnosti. Ko god da je osluškivao gradske priče, znao je da su priče o torturama i političkim likvidacijama dovedene do razmera Babaroge i mita. Iako ne potpuno neistinite, ovakve priče su Džeku odgovarale, jer niko nije želeo da mu ikada pridje ili pita bilo šta, dokle god je u svojoj uniformi.
Ušao je u krcati metro. Svi su se sklanjali od njega, a jedna starija gospodja sivog lica je iz straha želela da mu ustupi mesto. Odbio je.Tišina u metrou, poluizdrogirana lica i kratka stajanja na beskonačnom broju stanica dala su Džeku slobodu da odluta. Mislio je da će, ako stigne ranije, u kafeu blizu komande čak moći da popije normalnu kafu i pojede nešto.
Koji momenat pre stanice u jednom od poslovnih distrikta u vagonu je nastalo komešanje, koje ga je prenulo iz misli. Ljudi su se gurali ka izlazu. On je stajao tako da neki nisu mogli da prodju, ali ga, medjutim, niko nije gurao. Zaobilazili su ga. Ranije bi ga tolika količina straha zabolela, ali sada mu je već bilo svejedno. Pomerio se više ka izlazu i okrenuo glavu na desnu stranu. Voz je stao, a masa je užurbano krenula da se gura ka izlazu iz vagona. U tom momentu krajičkom oka spazio je nešto. Nekoga. Opet se okrenuo, ali osoba je bila previše blizu vrata. Hladan znoj ga je oblio i srce je počelo da mu lupa. Reka ljudi pokuljala je ka izlazu iz stanice i, na samo jedan trenutak, pomislio je da je opet video nešto. Panično je krenuo da gura ljude koji su počeli da ulaze u vagon, i istrčao je napolje. Gungula ljudi sa tašnama, prodavci hot-dogova, dim stotina upaljenih cigareta na sve strane, kamere, ekrani sa informacijama i policija, sve je to bila jedna uzburkana masa na velikom metro stajalištu. Okretao se oko sebe i pomislio „Mora da sanjam“, a onda je spazio osobu kako se penje zapadnim stepeništem, ka ulici. Ne razmišljajući više ni o čemu, sa srcem koje je ispumpavalo više krvi nego ikada, potrčao je. Naleteo je na više ljudi, koji su se bez reči sklanjali ili uplašeno saginjali ako ih je očešao u prolazu. Potrčao je uz stepenice. Tražio ga je pogledom, i učinilo mu se da ga je video kako skreće iza zgrade, u ulicu koja je sekla bulevar pod pravim uglom. Preznojio se i potrčao. Sećanja su navirala kao nikada do sada, i želeo je da pobegne.
Smrad kineske četvrti je bio jači nego ikada, činilo mu se. Pokušavao je da sustigne čoveka, ali su mu se dva puta isprečili dostavni kamion i semafori, a bilo bi samoubistvo preći ulicu van prelaza u ovom delu grada. Pomislio je da mu se prividja. Ili da ga neko mami u zamku. Ili tako neka glupost. „Šta ako je neko saznao...šta ako?“ U suštini, nije bilo nemoguće, ali ko bi proveravao toliko daleko. Opet se preznojio. Posle trećeg semafora, osoba je potpuno nestala iz vida u gužvi tursko-kineskog bazara. Naslonio se na zid prvog sledećeg prljavog sokaka i uhvatio se rukama za glavu. Nije mogao da ne razmišlja. Pomislio je da godine potiskivanja i trpljenja svakakvih sranja prouzrokuju ovo. Nikad mu nije bilo toliko loše. Ustvari jeste. Ali to je bilo davno. Ošamario je samog sebe. Ovakve psihoze nisu smele da se dogadjaju. Izašao je na ulicu i uhvatio taksi, i dok je odsutno govorio pobelelom vozaču kuda da vozi, duboko je udahnuo i rekao sebi da je umislio. Da je to sve zbog toga što ne uzima lekove za spavanje.“Nije moguće da je on živ. Ne posle toliko godina. Ja bih prvi znao.“
Odlučio je da namerno zakasni i da se „vadi“ na gužvu u prevozu. Seo je na kafu i kroasan, i koliko god sranje da su bili, bili su bolji od celog tog havaričnog jutra. A bilo je jedva 6 sati.
Zgrada komande Vojske Više Kaste nalazila se na prostranom trgu, hladnom i bezdušnom. Zgrada je cela bila u sivom armiranom staklu, naizgled prijatna i transparentna, ali je kula u obliku metka koja se izdizala iznad prvog dela zgrade morala delovati zastrašujuće svakome ko bi tuda prošao.
Namršteno je pogledao svoje kolege u uniformama koji su radili u centralnoj komandi. Prolazio je pored njih i razmišljao koliko ih zaista sve mrzi. Licimerno, ali mislio je zaista du su veće režimske kurve nego on. Sitne duše, svi do jednog. „I ja zajedno sa njima, najveći licemer“.
Irina je za poslednjih nekoliko godina dosta napredovala u službi. Nerado je to priznavao, ali ona je bila njegovo pokriće. Još od vremena kada je bila uplašeni kadet, sa taticom generalom, pa sve do sada, kada ima skoro 50 godina. I oduvek je bila zaljubljena u njega. Zajedno su prošli obuku i ušli u specijalne jedinice zajedno. A onda je, nakon 10 godina, ona po prvi put primetila jednu veliku razliku.Sa svojih 30 godina bila je starija i ogrubela , dok je on izgledao identično kao i prvog dana kada su se upoznali. Nikada nije želeo da napreduje previše, ali je na kraju uvek završavao kao komandant u svom sektoru specijalnih jedinica. S obzirom da je Irina uspela da dodje do vrhovne komande, njegova tajna bila je sigurna. Gde god da je bio stacioniran kao komandant, imao je i funkciju njenog ”undercover” agenta, a za uzvrat je dobijao novi identitet i „ledja“ u komandnom vrhu.
Naviknut na njene hirove i gluposti, kao i na bezobrazluk, nije mu se previše žurilo da stigne na vreme na sastanak. „Begunci... Kakva glupost, opet je nadrkana što je usedelica, pa se iživljava“.
Ušao je kancelariju prepunu odlikovanja, oružja i brojnih slika na kojima su ovekovečena njena „dela“. „Još je gore, ona se svakom uradjenom gadošću ponosi“. Mesto je svaki put sve više odisalo kičem, a mučnina je bila neizbežna. Irina je zaista verovala da je sve što radi ispravno i da je uvek u pravu. Džeku je postalo muka. Svaki put bi se nadao da se promenila, da je shvatila da je ovo što radi samo prljavi posao, bez časti, za velike pare, ali ona je zaista u sve pogrešne i nehumane ideale posleratne politike. Pravi primer ispranog mozga. Uzdahnuo je.
„Komandant Džek Horas se javlja na dužnost...“ pokušao je;
„Sedi, otkad se ti najavljuješ toliko zvanično kod mene? I nemoj da se izvlačiš, uvek znam kada namerno kasniš.“
„Bila je gužva u saobraćaju, trebalo je pola grada da predjem...“
„Nebitno, ne interesuje me, sedi. Ne znam ni kako te tolerišem posle toliko godina. Trebalo je da te odmah prijavim da si mutant jebeni. Ne znam samo šta ćeš kada ja budem umrla.“
Gledala ga je, kao i uvek, prodorno i na neki uvrnut način pohotno. Oduvek je to radila. Dok je bila mlada, bila je zgodna i lepuškasta, pa mu to i nije smetalo. Medjutim, njen orlovski nos i jake kosti lica su tokom godina postali sve izraženiji, a ledeno plave oči su upale u crne kolutove podočnjaka. Svako ko ju je ikada video morao je da pomisli da je ona surova. I jeste bila. Kosa joj je uvek bila u strogom konjskom repu, sada duboko prošarana sedima, ali i dalje besprekorno uredna. Sedela je za svojim ogromnim, odvratnim stolom, koji je imao toliko rezbarija i ukrasa da bi se XVIII vek ceo postideo. Žućkasto mutno sunce ulazilo je kroz ogromna stakla u prostoriju i sve je delovalo još sablasnije.
Nasmejala se opet, a tanke usne su se otvorile taman toliko da pokažu njen sterilni osmeh i još sterilnije zube. Neiskren osmeh, uvežban do najsitnije grimase. Džek se stresao u sebi.
„ Pa, otkud znam, nastaviću dalje, neko će se sigurno smilovati na ovo lepo lice“
Nasmejala se grohotom.
„ Viski, dupli?“
„ Irina, nisam došao ovde da bih pio viski, znaš gde možeš da me nadješ za tako nešto, a i uostalom, uvek si imala samo najlošiji. Zašto sam ovde ovako rano? Kod 112? Ne mogu da verujem da se ti interesuješ za najobičnije begunce. Zašto to ne rade civilne službe? Mislim, polovinu ionako nikad ne uhvate, ali svejedno. Zbog čega sam ovde?“
„ Uvek si bio prepotentan Miloše, znaš to.“
Umalo se zagrcnuo na spomen svog prvog imena. Prvog imena od kada je upoznao Irinu, barem. Ni o jednom svom imenu nije razmišljao mnogo nakon što ih je promenio.
„A ti si oduvek bila kreten. Miloš je mrtav već skoro 30 godina. Samu sebe možeš jednom tako da sjebeš.“
„E, u svojoj kancelariji mogu da te zovem i pacov ako želim, ne zaboravi koliko sam sada bitna.“
Pomislio je kako je njena prepotentnost uvek bila za kub veća od najprepotentnije osobe koju je ikada upoznao.
„ Naime, ja nisam kreten kada ti kažem da je ovo izuzetno zabavno. Ovakav slučaj nismo imali nikada, i mnogo me je zainteresovalo.“
„Je li? Kada kažeš da je izuzetno zabavno, uvek se plašim dokle će ta zabava da ide i kako završe predmeti tvoje zabave“
Nasmejala se i rekla: „Za jednog profesionalnog siledžiju, ti si jedna prava sisica. Oduvek si to radio samo zbog para. I zato što je neko štitio tvoj pravi identitet.“
„Možda samo ne uživam u nekim stvarima kao ti. U čemu je stvar sa navodnim beguncima?“
„ Tu sam te čekala. Pa vidiš, sinoć je za vreme policijskog časa prijavljeno krajnje čudno probijanje zaštitne zone.“
„Ne razumem, pa svaki put je čudno jer se svaki put , manje ili više uspešno, dosete kako da zbune sistem.“
„Ovo je bilo posebno čudno. Proboj se desio na zapadnom rubu. Na kontrolnom punktu a37.“
„ Dakle, desilo se. Neko se konačno odvažio da zbriše prema portalima. Kako ih niste uhvatili već, tamo nemaju gde da se sakriju?“
„ Pa problem je što uzbuna ni sada nije zvanično dignuta medju prašinarima jer je, hm, vozilo identifikovano kao jedno od naših. A zabavna činjenica je da su sva vozila iz naših punktova na broju, kao i sve letelice.
Najveći problem predstavlja taj faktor iznenadjenja, jer je nešto iz zone skladišta ka autoputu izletelo brzinom od 1 mah-a, a naša vozila bez čistine praktično ni ne mogu da postignu tu brzinu, jer su glomazna. Kamere su zbunjene, a s obzirom da je satelitsko praćenje gotovo nemoguće, mi vidimo samo ružičastu fleku koja proleće. Sliku nije moguće izoštriti.“
Džek je zbunjeno gledao u panel sa podacima, i potajno mu je bilo drago što je neko pobegao ka portalima. On nikada nije imao hrabrosti da uradi tako nešto. Bar ne još. Neko je izveo odličnu prevaru.
„E, sad, vidiš, dvoje osumnjičenih postoje, ali ne možemo da budemo zaista sigurni da li su to oni, iako su njihovi stanovi pretreseni još noćas. Nema nikakvog smisla. Kako su zbunili radare, van logike je? Kako su uspeli da pobegnu tom brzinom i da ispare van dometa špijunskih letelica? Pretpostavka je da je njihovo vozilo ili ozbiljno unapredjeno...ili..“
„ Ili šta?“ Upitao je sumnjivo.
„ Ili je jako staro. Staro možda kao ti. Da poseduje neku vrstu veštačke inteligencije.“
Osetio je kako mu se svaka dlaka na telu nakostrešila na spomen AI-a. U glavi mu je zabubnjalo, a zatim su mu milioni „zaboravljenih“ dogadjaja proleteli kroz glavu.
„Zato sam direktno i tebe zvala, ti si se susretao već sa veštačkom inteligencijom. Koliko god davno to bilo, ti znaš kako se postupa sa tim tosterima.“
Na ovu reč se promeškoljio. Generalno mišljenje je bilo da su „veštaci“ zlo. U neku ruku i jesu bili. Ali da nije bilo „veštaka“, on sada ne bi bio živ. To i jeste bilo prokletstvo, što je poživeo toliko van svog vremena. Ali, svejedno, AI je zaslužan za to što je on živ.
„ Misliš da me šalješ u poteru?“
„ Naravno da mislim. Ti ne možeš da umreš, nemoj misliti da ne znam za reckice. Ne znam šta još kriješ, ali znam da si odavde mogao da odeš odavno i da ispariš. Možda ćeš ispuniti zadatak, jako ću se potruditi da ga ispuniš, a možda ćeš i ti da ispariš. Razmisli o ovome kao o prekretnici u svom životu.“
Nasmejao se. Stara kučka mu je namestila predivnu zamku.
„Irina, gde je deo sa „ali“? Znam te dovoljno dugo da znam da me nećeš pustiti tek tako lako da nestanem.“
Opet se nasmejala. Zlobnije nego inače..
„Pre nego što ti kažem bilo šta, moraš da znaš da imaš još pola dana da se spremiš i da te čeka naša najnovija amfibija. Lično sam urgirala da je dobiješ. Mnogo me zabavlja sve ovo. Znaš i sam da je skoro dve trećine planete ruinirano, i da je nemoguće potragu vršiti letelicama. Znaš, sva ona naučna sranja o tananosti prostora i vremena i promenjenim magnetnim poljima.“
„Jasno, ali šta propuštaš da mi kažeš?“
Opet se nasmejala i ustala iz svoje fotelje. Prišla mu je i ledenom koščatom rukom pomilovala ga po kosi.
„Nećeš ići sam. Ne ovaj put.“
„Ali znaš da ja najbolje funkcionišem sam?!“
„Upravo. Medjutim, ovaj put, kada je izlaz iz svega ovoga tako na dohvat ruke, morala sam da se obezbedim. I to ne bilo kako. Našla sam idealnu osobu koja će te pratiti na putu.“
„Ne razumem te, kako idealna?“
„ Pa vidiš, on ima iste, hm, nazvaću to, karakteristike kao i ti. Iako tvrdi da može da umre, ima taj isti sjaj kao i ti. Eh, jedini problem je što on, za razliku od tebe, ne zna kako je i zašto takav. I ne seća se života pre nas. Što je meni zaista sjajno. Bezvremeni stvor, bez emocija, bez sećanja, neko sjajan da motri na tebe.“
Zavrtelo mu se u glavi. Nije znao za još jedan slučaj kao što je on, a tražio je. Bože, koliko je samo tražio.
„ To nije moguće, ja sam jedini ovakav. Znaš to, tražila si zajedno sa mnom, još davno.“
„ Da, ali sam za razliku od tebe ja taj slučaj i našla.“
Osetio je kako mu se bes diže iz utrobe. Želeo je da je ubije. Najjače do sada. Znao je da ona manipuliše, ali ovoliko? Ovo je već bilo previše.
Napravila je slatku izveštačenu facu, a napućene tanke usne su izgledale kao sušene jegulje. Tanke bore oko usana su doživljaj učinile još snažnijim. Želeo je da opet isprazni utrobu.
„Nemam vremena sada za tvoje izlive besa Miloše, gospodin koji će te pratiti upravo treba da udje u kancelariju.“
Džek se okrenuo i u tom momentu je posle kraćeg kucanja ušla visoka prilika u crnom odelu.
„Džek, upoznaj pukovnika Iana Mekelera iz Sevenoatlantskog Polisa.“
Džek je ustao sa stolice i da je mogao, zavrištao bi. Osoba koja mu je stegnula ruku bio je on. On koga je jurio danas očajnički, on koji je poslednja osoba koja ga je videla živog na Marsu. Nesvestica ga je obuzela i srušio se tamo, na sred Irinine kancelarije.

A37, poglavlje četvrto

4. Vetrovi sa Zapada

Lana je zamišljeno gledala preko zakrivljenog horizonta dok je na radiju išla neka davno zaboravljena himna (..boys will we become, heroes of this night, or am i just clean wherever not sober...lalalalalala ).Na malom ekranu koji je sve vreme imao skenirani prikaz okoline, ništa se nije očitavalo osim praznih izohipsa krajolika kroz koji su prolazili.AI joj je rekao da zbog mogućih devijacija na putu mora da smanji brzinu auta na 700 km/h.Nije osećala razliku izmedju 1000 i 700 ali joj se činilo kako su sada ranjiviji nego inače na poteru ili..štagod.
"Auto, reci mi, zar nismo izloženi kao glineni golubovi satelitima ili nečemu sličnom?"
Ai je utišao muziku i nakašljao se, simulirajući budjenje iz dremeža.
"Pa, zapravo ne, sateliti još od Velike seobe naroda i elektromagnetnih ratova ne mogu da očitaju tri četvrtine kugle.Jednostavno, smetnje su prevelike.Ceo Mestophipolis zapravo nije imao nikakvo satelitsko nadgledanje nikada, pa je zato jedini grad sa onako bezobraznim policijskim časovima i maltertiranjima.Nažalost, sloboda kretanja izmedju korporacijskih gradova je retko odobravana, pa niko iz grada nije ni znao za drugačiji tretman, ili ako su znali zaboravili su.Tako, da, ono, možeš slobodno da spavaš sad kad znaš da osim direktne pratnje ili navodjenih projektila ništa ne može drugo da nam se desi."
Lana se zamišljeno naslonila na Maksima koji je spavao već nekih pola sata i iako i dalje uplašena, zagledala se ka mesečinom obasjanim horizontom i šiljatim vrhovima daleko ispred njih.San je došao neprimetno uz blago zujanje automobila i uz neku prastaru baladu koja je išla na radiju.
Kako je Lana padala u san, kao da je propadala sve dublje u vrtlog i nije se zaustavila sve dok nije došla do svoje sedme godine, dvadeset jednu godinu unazad.
----------------------------------------------------------------
"Lana, Lana, probudi se.Danas je veliki dan, dušo".
Protrljala je oči i gurnula medu na drugi deo kreveta.Mama je sedela pored nje i mazila je po kosi, sa njenom uvek nežnom rukom i širokim osmehom.Iako je taj osmeh uvek bio tu za Lanu, ona je znala da je njena mama stalno tužna, i da se trudi da sakrije to od nje.Lana se uvek pravila da ne primećuje, ona je to zamišljala kao igru koju njih dve igraju. "tužan pogled-srećan pogled" je Lana zvala tu igru.Ustala je veselo iz kreveta i primetila da danas na nebu ima mnogo više aviona nego inače i da ne izgledaju veselo kao što su joj ranije izgledali.
"Zašto ima ovoliko aviona na nebu, mamice?"Upitala je mamu značajno raširivši oči.
Uz blago iznenadjeni trzaj glave kao da ju je prekinula u ramišljanju mama joj reče:"Zato što je danas specijalan dan.Danas sve male devojčice i mali dečaci kreću u školu, pa je zbog toga i više aviona na nebu"Zaustavila se za sekundu i uzdahnula, a zatim rekla tiho: "Možda će biti i vatrometa".Lana se veselo nasmejala na spomen vatrometa, jer ona još nikada do sada nije videla vatromet, osim možda u starim filmovima i dokumentarcima koje je na mreži toliko volela da gleda.Uvek je volela kako je drevni svet izgledao i kako su pričali.Otrčala je niz stepenice do kupatila da se spremi za školu.Nije videla da je mama spakovala još dve velike torbe pored njene male torbe za školu.Spustila je tiho roletne i naslonila krevet na prozor.Lanu je sačekao čudno veliki doručak i skoro prazna kuhinja, bez posudja, mamine do pola uvek pune piksle, začina koji stoje na sve strane i mirisa egzotičnog voća sa police.Njena mama je volela mirišljavu hranu.Lana je pomislila kako možda može da prestane da se voli toliko mirišljava hrana.Na brzinu je pojela koliko je mogla dok ju je mama posmatrala i ćutala, držeći u ruci njenu dugačku cigaretu koju nije ni pušila, već je puštala da dim odlazi u prazno, u plafon, kao da je zaboravila na nju.
"Mamice, jesi li dobro?Jel' se brineš što idem u školu?Pa biću ja dobro u školi, nemoj da se brineš."
"Ne, ne brinem se, znam ja da ćeš ti biti super, malo sam se samo zamislila, to je sve".
Krenule su ka parkingu njihovog solitera, koji je danas bio baš čudno prazan, bez ljudi koji ujutro idu na posao, bez uobičajenog žamora dece i bez gužvi ispred liftova.Dok su čekale lift, baka Sara sa njihovog nivoa za ruku je vodila Marka, njenog drugara iz zgrade, koji je danas isto polazio u školu.Lana se obradovala što neće ići sama u školu.Medjutim, Marko je danas izgledao kao da je mnogo plakao, a i baka Sara je izgledala kao da je plakala.Pih, pomisli Lana, uvek sam mislila da dečaci manje plaču od devojčica, a pogotovo kada su tako smešne stvari kao što je škola u pitanju.Veselo je rekla "Ćao" Marku i baka Sari, koja joj je uzvratila jednim turobnim "ćao" i očajnički pogledala njenu mamu.
"Vesna, oni nisu došli, a momenat je blizu.Ja mislim, Vesna da oni NEĆE doći, ako me razumeš?"
Lana je zbunjeno gledala tri osobe oko nje, dok su njenoj mami suze kretale iz očiju ka jagodicama.
"Saro, ti i Marko ćete krenuti sa nama, ne možete više da ih čekate.Možda ni ovako nećemo imati vremena."
Baka Sara je zahvalno pogledala Laninu mamu, i zagrlila Marka koji je opet počeo da plače.
Lanu je sve to već počinjalo da nervira."Marko, zašto plačeš, zar nisi hrabar sada kada moramo u školu da idemo, a?"
Zbunjeno ju je pogledao, a zatim počeo opet da plače i rekao joj
"Svi ćemo umreti Lana, svi smo mrtvi".
Lana je osetila jezu kako joj prolazi kroz ledja, ali je morala da kaže Marku da ne bude glup, jer u školi niko ne umire.Marko je na to još više zaplakao, i dok su se vozili liftom ka suterenu svi su izbegavali njen pogled.Na nivou gde je mama parkirala auto šatl, bilo je još možda pet vozila, i sva su izgledala napušteno.Lana je znala da je nemoguće da su svi otišli u školu.Odjednom, bilo joj je hladno, mnogo hladno.Ušla je u kola i shvatila da je mama pozadi stavila više kofera.Sve vreme ćuteći, Marko je seo pored nje , a baka Sara je sela napred i vezala se.Odjednom, začule su se jezive sirene na sve strane.Vesna je ušla brzo u kola i startovala sistem.Razrogačenih očiju, Lana je posmatrala mamu kako neurotično prstima podešava auto na "letenje".To je bilo zabranjeno u polisima, i Lana je samo jednom letela šatlom pre godinu dana kada su ona i mama išle na more prvi put autom, same.Plašila se letenja u šatlu zato što se mnogo drmusao i često joj je bilo muka.Mama nije baš najbolje znala da vozi šatl kroz vazduh.Lana se vezala i čvrsto uhvatila Marka za ruku, koji joj je uzvratio stisak, svojom malenom znojavom šakom.
"Mama, danas ne idem u školu, zar ne?Danas odlazimo zauvek, jel' da?"
Pogled koji joj je mama uputila kroz retrovizor dovoljno joj je rekao.
"Ne, ne idemo u školu danas, danas bežimo, a sad se veži i budi tiha, i ... Lana, znaš da te volim?"
"Znam mama, volim i ja tebe"
U tom momentu šatl je naglo izleteo kroz otvor na parkingu u vazduh, deset spratova iznad zemlje.Sumanutom vožnjom, zaobilazili su oblakodere i stambene kule, mostove i viseće parkove, usput srećući još šatlova natrpanih ljudima koji su paničnom brzinom isto kao i oni bežali.Na horizontu iznad njih bilo je desetina crnih obličja koja su zlokobno nadletala grad.Lana je shvatila da se sprema nešto ružno.Sa leve strane na južnim obalama grada, oblaci dima ubrzano su se širili , a na ulicama ispod, reke ljudi trčale su ka okeanu.Neki su mahali ka gore, ka putnicima u šatlovima, ali mama se pravila da ih ne vidi.Odjednom, horizont ka okeanu se rasčistio, i Vesna je na kontrolnoj tabli ekranu prstom dodirnula dugme na kome je pisalo 4 mah-a.Automatski, zalepili su se za sedišta, pomalo neprijatno,a svet oko njih se zakrivio.Lana se i pored pritiska uspravila i pogledala unazad.U tom momentu, sjajna svetlost obasjala je komplet belim ceo grad, a onda je sve nestalo u oblaku dima velikom kao svet.Grad iz koga su pobegli, nije više postojao.Ispod njih prostirali su se kilometri i kilometri Atlantika.
Lana je osetila povetarac...
------------------------------------------------
"...Lana, Lana, probudi se!"
Počela je da plače, i u sekundi shvatila da je samo sanjala, tj da se sećala svega samo kroz san.Opet bežanje, a toliko dugo je pokušavala da se ne seti ničega vezanog za bežanje.
Maksim ju je pitao da li je dobro,na šta se ona uspravila i shvatila da je napolju sunčano i da oni stoje na proširenju pored puta, na vrhu planine, odakle je pogled sezao ka zapadu, i dalje ka nekadašnjim okeanima.Vazduh je bio čist i mirisao je na sneg iako je bilo toplo.Počela je da se smeje.
"Jesi li dobro?"upita je.
"O, ma jesam, ružno sam sanjla pretpostavljam.Mmmm.Vazduh je predobar.Gde smo?"
AI je smesta odgovorio dok je Lana izlazila napolje iz mustanga, na kameniti vidikovac.
"Tačno smo 4977 km od grada,i zašli smo duboko u napuštenu zonu, Globe2.Posle tunela koji nas čeka na putu ka dole spuštamo se dalje ka dolini Andjela, a onda ćemo videti kako i kuda dalje.Devet je sati ujutru i skuvao sam kafu".
Lana se učtivo zahvalila, i zagrlila Maksima dok joj je zapadni vetar osvežavao lice.
"Možda smo i uspeli da pobegnemo", rekao joj je on, i nastavio da gleda preko planine.

Priča o Mirku, urbanom omladincu, sociopati

Da ne bude zabune.

Priča je skroz fiktivna i bilo kakva veza sa realnošću je sasvim slučajna i uopšte se ne bavi realnim temama.(NOT)





Mirko je počeo da zeva.Na njegovom fenomenalnom fakultetu koji uopšte nije bio lopovski i korumpiran, dešavale su se čudne stvari.Prelepa prirodna plavuša, sa prirodnim tenom, boje čokolade za kuvanje, prva je upala na konsultacije (devojka mnogo radi, i to se totalno vidi), ali od tada je prošlo 40 minuta.Mora da je asistent mnogo grdi unutra pomisli snuždeno on, i odluči da se iskrade iz reda očajnika i svoju sreću tog dana potraži na nekom drugom mestu.

Lagano bubnjanje u ušima i fenomenalan osećaj nadutosti u donjem delu stomaka izmamili su mu osmeh na lice, i pomislio je kako će za njega ovaj dan biti jedan od "onih" dana.To su bili dani kada je on bio presrećan sa samim sobom, i razlikovali su se od ostalih dana kada nije bio toliko presrećan što bivstvuje sa samim sobom.Kroz glavu mu je u izmaglici proletela čudna stvar.Prošli put je u tom stanju bio čudno prljav, ali stvari su se dale oprati,a osećaj je ipak bio bolji od par zaprljanih krpa.

U njegovom univerzumu, svet je bio pozornica a on glavni glumac.

Neko bi ga možda smatrao sociopatom, ali on nije tako mislio o sebi.Svakako nije bio sociopata kada je mogao da priča sa ljudima sa fakulteta o stvarima koje njega uopšte ne zanimaju, kada je ponekad i imao devojke čiju svrhu i jebanje nikada nije shvatao, ali je shvatao da postoje neki šabloni koji se moraju poštovati, a da svako ustvari živi sam sa sobom.Odagnao je crne misli po ko zna koji put i nasmejao se tiho, da niko ne vidi njegovu novopečenu radost, jer je ona bila isključivo njegova.



Na klupi na stanici našao je stvar zbog koje mu je krv pojurila ka korenu penisa i zbog koje je bio nevidjeno radostan.Iako je to bio samo katalog megamarketa za baštensku opremu (cene od 999 dinara, ho, ho, HO), njegovu pažnju kao i uvek kada udje u "to stanje", privukla je jedna prelepa stvar iz kataloga.Mačeta za razgrtanje zaraslih površina.

Oči su mu se zacaklele i iako je to bila samo slika na papiru, on je mogao da vidi svoj odraz u britkom sečivu.Sečivu koje će mu doneti sreću.Pogladio je ispupčenje na pantalonama i tiho jeknuo, da njegovu sreću slučajno ne bi osetila bakica koja je sedela pored njega na klupi.Nasmešio joj se prijatno, na šta je ona samo okrenula glavu , očigledno zgadjena.Mirko tad pomisli da svakakvih čudaka na svetu ima.



Njegov ulazak u radnju ispratila je vesela pesmica koje se maglovito sećao, ali ona sada više nije bila bitna.Bitno je bilo sečivo (999 dinara i odraz u njemu, ho, ho, HO).Kao magnetom vučen, došao je do rafa sa baštenskim mačetama i osetio da mu se vrti u glavi od sreće.Sve vrste bile su tu, i sa svih se video njegov odraz.Uzeo je jednu sa hromiranom drškom oivičenu gumenim odbojnikom (da ne boli ruka i da savršeno prianja, pokušala je da mu objasni ridjokosa bednica koja nikako nije bila srećna kao on, jer on će kupiti mačetu, a ona će ih ceo život samo prodavati ho, ho, HO).Osećao je do sada najveći nalet euforije dok je išao ulicom.U papirnoj, ekološki ispravnoj kesi, nalazio se izvor njegove sreće, koji je isijavao kroz nju i tiho mu pevao pesmu koju nije razumeo ("danas baš nemam razumevanja za muziku", pomisli on, setivši se i pesme iz megamarketa baštenske opreme, ho, ho , HO) Veselo je poskočio, i osetio se kao da je lik iz nekog crtanog filma koji je gledao kad je bio mali.Možda je to bio onaj sa likovima koji se zovu Srle i Pajče?Moguće, ali to nije bilo bitno sada.Erekcija mu je došla do nezaustavljivosti, i mahinalno je izvadio sečivo iz kese.

Mirko nije bio svestan da trčkara Vračarom sa mačetom iz baštenske radnje u opasnim položajima u njegovoj ruci, ali toga su bili svesni prolaznici koji su se žurno sklanjali sa ulice videvši zamućeni, izgubljeni pogled, i bale koje su nesvesno izlazila iz usta omamljenog, srećnog Mirka.



Mirkovu sreću, kao žaoku, prekinuo je uzvik, toliko njemu blizak, da ga je prepao.Osetio je nalet straha i panike, dok mu se približavao Ciganin, koji je imao sa sobom neku vrstu improvizovanih čeza, sa sve pravim pravcijatim konjem da ih vuče.Drao sa na njega, kako će poseći nekoga od prolaznika ako bude nastavio da mlatara tim sečivom.

I tada, Mirku sine, zašto je bio toliko srećan malopre.Pa, da, nije li zabavno i iseći nešto sečivom?

Sa povraćenim osmehom na lice, pogledao je prljavog starog ciganina, koji je lagano prestajao da priča dok mu se izraz lica sa zabrinutog, pretvarao u užasnut.Lagano je krenuo da se odmiče ka konju, medjutim, on nije bio svestan da će upravo on, biti okidač za Mirkove nalete vrele, besne sreće.Mahinalno je zamahnuo rukom, i u jednom prelepom, brzom, a opet, dostojanstvenom potezu (samuraj, samuraj, hej, haj), odsekao starom kenjatoru glavudzu.Topli naleti semena okupali su mu pantalone i njegova sreća se razuzdala do te mere, da je i konja koji je uplašeno njištao, počastio udarcem svoga sečiva.Truplo je palo na zemlju, i sa tim udarcem, vrhunac je prošao.Sečivo je bacio u kanalizaciju kompletno sludjen i nesvestan svojih postupaka, ali i dalje sa slatkim osećajem u ustima.Osećajem pobede (ho, ho, HO).

Kada je došao kući, čudio se krvi na svojoj novoj košulji, i spermi u gaćama, ali, osećaj sreće bio je neverovatan, i odlučio je da će da prespava i možda odsanja još koji put sreću koju je doživeo.

Ipak, sutra je novi dan, prepun novih izazova.

Pomisli Mirko, vredni student BU, i zaspa.

A37, poglavlje treće

3. Saputnik

Glasno kocenje velikog crvenog automobila odjeknulo je u vedroj noci u mrtvom delu grada.Lana je podigla glavu sakrivenu medju nogama od straha.Osvrnula se oko sebe i videla da je Maksim pribran, a njih je okruzivala samo prazna ulica i kilometri tuznih hangara.Nezno zujanje automobila smirivalo je napete zivce.

Prastari GPS uredjaj pokazivao je da do zapadnog izlaza ka staroj saobracajnici ima jos 18 km.

»Koliko ce gradskoj pogranicnoj vojsci trebati vremena da shvate sta se desilo?«, upitala ga je.

»Hm, nisam siguran, obzirom na to da je ovde najslabije obezbedjenje i da racunaju na zdrav razum ljudi i uticaj droga koje uzimaju, verovatno ce nas provaliti na kontrolnom punktu na izlazu.Cak i tada, trebace im bar 15 minuta da organizuju poteru i pripreme balistiku«.

Stresla se na pomen »balistike«.Svako normalan znao je da je stari svet umro upravo zbog svetlosnih nuklearnih projektila.Od tada, tehnologija se razvila do te mere, da jedan »balistique« sada znaci projektil ne veci od patent olovke, i smrtonosniji od atomske bombe bacene na Hirosimu pre 500 godina.

»Paru da znam o cemu razmisljas?«rece i namignu joj.

»Da, upravo vidim suspenzovanu nuklearku zapucanu u moj potiljak i to kako se razlazem.Ali, hej, bar ce biti bezbolno.«Naslonila se na staklo prozora kao da razmislja.

»A pritom, potera ce biti organizovana vojnim amfibijama koje idu 14 puta brze od zvuka.Ovaj auto koliko se secam, ne ide brze od jednog mah-a zar ne?«

»Da, naravno, svi znamo kako se kaznjavaju pokusaji prebega u Morsku Regiju, i dalje ka Portalima, ali sta se desava ako je sve sto oni na ekranima i radarima budu videli samo izvidjac Vojske Vise Kaste?Tada, ne bi smeli ni da pricaju o tome, a kamoli da krecu u bilo kakvu poteru«

Lana je bila zbunjena.Pomislila je da ovaj lupeta gluposti.Cuj, Vojska Vise Kaste.Kako bi od njih pomislili da su deo najelitnije jedinice bliske vrhu kapitalistickog rezima?«Ma da, a sanse da to pomisle su jedan na trilion, sta? »

»Pa ne bas, ima jos jedna stvar vezana za ovaj auto, ili hm, srasla sa ovim autom koju ti nisam rekao.«

»Auto, blizina vojske i koliko jos do redovne kontrole u ovom delu?«

Lana je zbunjeno pogledala ispred sebe i pomislila da Maksim prica sam sa sobom.Na njeno iznenadjenje, auto je odgovorio.

»Vojske po svemu sudeci nema u okolini od sigurno 5 kilometara, ali savetujem da zbog pojacanog vetra smanjimo brzinu vozila.Em se pojacava zvuk, em nam je karoserija zaprljanija.Ah da, redovna elktronska kontrola postoji jedino na izlazu i bazirana je na primitivnim silikonskim ultrazvucnim cipovima.Gospodjice Lano, dobro vece, i prijatnu voznju mustangom zelim.«

»Hvala Auto, smanji brzinu na 40 km/h«

Lana je bila u soku.

»Da, ovaj...dobro vece Auto, i hvala.«zastala je za sekundu i neznatno nizim glasom upitala Maksima »On je AI, zar ne, on je pravi pravcijati AI?!«

»Aham, jedan od prezivelih.Retkih nazalost.«

Nije mogla da veruje.Mislila je da je i poslednji trag vestacke superinteligencije zatrt u poslednjem i jedinom ratu AI i ljudi.Najezila se.Najveci masakr svih vremena izazvali su AI koji su upravljali sistemima za odrzavanje zivota u istrazivackoj koloniji u Zemljinoj orbiti.Za manje od 10 minuta poginulo je 46 miliona ljudi.Lesevi su padali kao kisa.Bukvalno.Tek nakon toga nastala je supereksplozija koja je izazvala nuklearnu zimu na polovini juzne polulopte.Godinama su delovi najveceg orbitalnog grada padali iz vedra neba.I uglavnom su padali tako da od siline udarca pogine jos vise ljudi.nesvesno, promeskoljila se u sedistu.

»Gospodjice, nema potrebe da vam bude neprijatno u mom prisustvu.Ja sam uvek bio porodicni AI.I bio sam slobodan kao i svaki clan porodice.I u konfluksu AI sam bio predstavnik strane koja se zalagala za mirno resavanje problema.Ako vam je to za utehu.To sto su se desile odredjene stvari nismo samo mi krivi, ali to vise nije ni bitno, jer nas gotovo i nema vise, bar u ovom delu fluksa* (razvijena filozofija AI, zasnovana na postojanju n-to dimenzionalnih prostora u kojima AI mogu da obitavaju u bilo kakvoj formi, za razliku od materijalnih bica, koja mogu da zive u n-tom broju trodimenzionalnih prostora).«

»Ovaj, ne, nista, nije mi naravno neprijatno...samo..nikada nisam videla tj..cula.hm..pravog AI«

»Hahaha, naravno, naravno, iako vas puls i nervni impulsi govore drugacije od vasih reci, verovacu vam na rec jer cemo morati da se druzimo u narednom periodu.I stvarno, nemate razloga za neugodu.«

Maksim je krajickom desnog oka gledao Lanine reakcije na izlaganje AI-a.Morao je da joj kaze.Jednostavno ne bi mogao da krije vestacku inteligenciju od nje, iako Auto ne bi ni rec progovorio sve vreme da ga je zamolio.Ma, u onu stvar, ovako bar nema nikakvih tajni, a da nije dokazano da Bog ne postoji, zahvalio bi se istom.Bio je srecan sto AI moze da prevari bilo koji super kompjuter i da pred ocima mocnih sociva, oni mogu da izgledaju kao neko drugi.

»Maksime, savetujem ti da na sledecem skretanju stanes, i skrenes levo u senku hangara.Imamo drustvo, na 300 metara udaljenosti.Vizuelni kontakt za 20 sekundi.«

Maksim je na upozorenje brzo odreagovao i skrenuo u sokaka izmedju hangara.

»Molim te ukljuci kamuflazu od hladnog vazduha i prilagodi se prostoru, za slucaj da imaju toplotni radar i reflektore.«

Lana se okrenula, a mesecinom osvetljena ulica je izgledala i dalje napusteno.

»Kako je moguce da ranije nismo primetili nikoga u blizini?«

AI je pomalo neraspolozeno odgovorio.

»Verovatno koriste neke od hangara kao privremene baze odakle krecu u obilazak.Ovo je ipak ogroman prostor sa samo 11 punktova.Vrlo je verovatno da do sada ova ekipa nije imala aktivnosti koje bi smo primetili.«

Nervozno lupkajuci prstima po volanu vozila, Maksim je pratio napredovanje oklopnog vozila na ekranu.Svakog trenutka ce proci neposredno iza njih.

U nekoliko paklenih sekundi, vozilo je proslo, krecuci se sporo, medjutim, kao da je ko god da je bio u njemu bio nervozan da zavrsi obilazak jer su svetla reflektora bukvalno preletela iznad mustanga ni ne dodirnuvsi ga.Lana je odahnula,a AI je podneo izvestaj.

»Registrovao sam tri jedinke, muskog pola, od kojih je jedna u nesvesnom stanju, dakle spava.Ovim momcima je vrlo dosadno, nisu cak ni radare ukljucili.Naravno, ne poseduju AI-a, ali to se i dalo ocekivati.«

Lana se nasmesila ironiji u glasu auta.Lagano su se isparkirali kada je patrolno vozilo dovoljno odmaklo, i AI ih je obavestio da do izlaza ima jos samo dva kilometra, i da on savetuje da se pocne sa pripremom za kamuflazu, kao i da se sve nuklearne baterije ukljuce na maksimum.

»Ok, nuklearne baterije startovane, otpocni proces kamufliranja«

»A kako tacno cemo da izvedemo kamuflazu?« Upita Lana kojoj se gomila pretpostavki rojila po mozgu.Auto je odgovorio umesto Maksima.

»U sustini nikada prostije.Na bazi pretpostavki i trikova zapravo.Nije bas kao da smo imali profesionalnu opremu, ali ...ustvari da predjem na stvar, cujem uzdahe dosade...LM, skoro do samog izlaza iz ovog ambara od grada motori ce raditi na minimumu i prici cemo sa leve strane, kroz senku.Tada, ja preuzimam komande automobila, i pored kamera, punkta i kroz rampu cemo se samo »lansirati« brzinom od skoro jednog maha.Taman toliko da ne probijemo granicu zvuka.Frejmovi cak i na najsavremenijim organskim kamerama nece moci da zabeleze sta je to tacno proletelo pored njih, a cisto sumnjam da ovde postoje organske kamere.Sto je jos bolje.Jer digitalac ce ostati zbunjen slikom dugo posto mi zbrisemo.Racunamo na izazivanje pometnje, kao i na bar 15 minuta prednosti pre nego sto potera krene.Za to vreme, sa dovoljno velike udaljenosti, preprogramiracu nas na taj nacin da ce njihova oprema nas videti, bar neki period vremena, kao izvidjaca Vojske Vise Kaste.Risky, I must say, ali, to je jedino sto trenutno mozemo.Ah, da i hladan vazduh da nas zakloni od toplotnih radara, medjutim, u toku dnevne svetlosti, postacemo ocigledna meta, zbog naseg, hm, antickog izgleda.«

Lani su se konacno sve kockice sklopile.Pocela je da se smeje.

»Koliko je to ustvari ocajnicki plan.Pa, sta cekamo, ono tamo u daljini je kontrolni punkt, ono sto svetli?«

Maksim je zaustavio vozilo i iz pretinca izvadio nesto sto je licilo na masku sa kisonikom.Pruzio je jednu Lani.

»Dekompresiona maska.Stavi je.Brzinu od jednog maha cemo dostici za manje od cetvrtine sekunde.U ovakvom vozilu, moze da se desi da ti pritisak smrvi pluca.Ah, da, obavezno se vezi.«

Vezali su se, i stavili dekompresione maske.AI je pustio Return To Innocence od Enigme unutar njihovih maski, i napravio komentar kako on smatra da je to najbolja pesma sta god da se desi u narednih nekoliko sekundi.Zujanje motora prolazilo je kroz auto poput strujnog talasa,a temperatura u autu je skocila za bar pet stepeni.

»E, pa deco, motori su na maksimumu za 9 sekundi.Zatvorite oci, polecemo«

Lana se osecala kao u polu snu.Umirujuca muzika nije mogla da ublazi fizicki dozivljaj propadanja i tupog bola u plucima.Osecala se kao da su joj pluca ostala da stoje u mestu.Za prvim praskom, u vremenu bez vremena,nastao je i drugi prasak i mesavina najrazlicitijih boja joj je zaplesala pred ocima.U delicu sekunde je pomislila da su prosli pored kontrolnog punkta.Samo delic sekunde kasnije, svuda oko njih se razlivala nijansa crne, sive i srebrne boje.Zatvorila je oci i trudila se da ne razmislja previse.Vrlo brzo, bol je prosao, a vid joj se izostrio.

Maksim je skidao dekompresionu masku, pa je pratila njegov primer.Vazduh je delovao proredjeno.Pre nego sto je stigla ista da kaze, auto je progovorio opet.

»Vas kapetan ovde, krecemo se brzinom za dlaku pa 1 mah, ispred nas je 7600 kilometara otvorenog puta prilagodjenog velikim brzinama, u nepoznatom stanju, ali za sada bez vecih znakova sleganja i propadanja.Vreme je lepo, i ako nas skotovi ciju poteru ocekujemo ne iznenade, ovo ce biti vrlo udobno putovanje.U pretincu ispred vas, nalaze se dve sveze pripremljene solje kafe, proglasavam bar 5 minuta pauze.«

Maksim se od srca nasmejao oponasanju pilota iz dzambo dzeta.Prav kao strela, ispred njih se u nedogled gubio sirok, blago zakrivljen u socivo jedini preostali stari put, A37.

»Bar do planina smo onda sigurni«.

Lana je uzela svoju solju kafe, dok je kroz ojacanu sofersajbnu posmatrala pejzaz koji se otvarao.Bice ovo jedan uzbudljiv put.Srknula je kafu i pocela da se smeje.

A37, poglavlje drugo

Poglavlje2: Mustang

U svetu apsolutnih autoriteta i straha koji je mogao da se sece nozem, ostalo je malo mesta koja nisu bila podredjena jednolicnom sistemu razmisljanja i vladanja.To su bila mesta za proslost.Mesta u kojima su zivela secanja.Mesta u kojima je bila sahranjena istorija.I tu negde, u svakom gradu, u svakom delu Nove Zemlje, postojao je taj neki trg proslosti, taj neki bulevar minulih leta.Samo sto su se zvali drugacije.

Neutralna ili cesto nazivana i »tampon« zona bila je na strani grada koji je gledao ka peskari, naizgled beskonacnoj pustinji iza koje su se u daljini gde novi svet prestaje i gde se zapad na mocvarama bivsih okeana pretvara u istok, nalazile kisne zemlje.U neutralnoj zoni na prvi pogled niste mogli nista posebno da pronadjete.Licila je na otrcanu gradsku cetvrt bilo kog industrijskog grada sa identicnim velikim skladistima poredjanim oko radijalnih ulica koje su pratile formu hiperpolisa na njegovom samom obodu.Svi koji jos uvek nisu zaboravili sebe i dalje su gledali na tampon zonu kao na nesto licno.Nesto cemu ce se uvek vracati dokle god budu zeleli da na momenat budu ljudska bica.

U skladistima nalazile su se sve one licne stvari koje su posle fomiranja Nove Zemlje bile zabranjene, ekskomunicirane iz ljudskih zivota.I svako ko je zeleo mogao je s vremena na vreme da ih posecuje i da provodi odredjeno vreme u limenim skladistima.U boksovima gde su drzali slike svojih najblizih.Gde su drzali svoje omiljene predmete iz detinjstva.Gde su se secali svojih prijatelja.Gde su tiho plakali nad svim problemima sadasnjice.

.................................................................................................................................

Lana je pazljivo sekla zice pod naponom sve vreme se saginjci zbog reflektora sa osmatracnice koji se monotono vrteo i osvetljavao okolinu.Neutralna zona sa druge strane zice bila je prazna i mrtva.Noc je bila vreme kada su i secanja po zakonu morala da spavaju.Obrisala je znoj sa cela i nervozno povukla kljesta poslednji put.Uspela je i zadnju zicu da presece.Udaljila se, a varnice nuklearne energije zaplesale su oko hirurski preciznih rezova koje je napravila na ogradi.Nasmesila se, sklonila pramen kose sa cela i rukom mahnula Maksimu da moze da izadje iz zbunja.Polucuceci je dotrcao do nje.Pogledao ju je, a u njegovim ocima boje najdubljeg zelenog jezera zaigrala je varnica.Nasmesili su se jedno drugom i provukli se u mrak sa druge strane zice.

Iza drugog paviljona prestali su da trce i nastavili ka unutrasnjosti zone mnogo opreznije.Mesto je jezivo licilo na grad duhova.Stresla se od pomisli da duhovi ovde jedino i zive i nastavila oprezno da gleda obe strane poprecne ulice okupane srebrnim mesecom i dubokim senkama.Ledja su ponovo pocela da je bole i Maksim je uzeo njen ranac.Uhvatio ju je za ruku ,kao ponosni roditelj dete, i poveo je dalje.Bolovi su joj se pojacavali poslednjih meseci, a ona nije zelela da to bilo ko zna.Pogotovo ne on, jer bi zbog nje on odustao od bekstva, a ona to nije zelela.Osecala je da rumeni od stida, jer je i ona zarko zelela da pobegne po svaku cenu, i to sa Maksimom koga je sebicno, »ali sa punim pravom« pomisli ona, zelela za sebe.

Nakon deset minuta hoda, poceo je da duva vetar.Bio je hladan i prijatan.Maksim je udahnuo cist pustinjski vazduh punim plucima i pomislio kako se ne seca kada je nocu bio toliko blizu pustinje poslednji put.Ubrzao je korak i namestio ranceve na svojim ramenima.Blok 406 je bio sledeci.

»Vec smo stigli?«upita ga Lana

»Aham, tu smo, to je ovaj paviljon.«

Pogledala ga je zbunjeno jer su prosli pored ulaza u paviljon.

»Nisi valjda mislila da cu na DNA karticu moci da udjem bilo gde u OVO doba noci?«upita je.

»Ne, naravno, ali sam mislila da cemo obijati ulaz.Ne bi mi bio prvi put.«

Poveo ju je iza ugla i nasli su se u sokaku bljestavo osvetljenim mesecinom, ali zaklonjenim od pogleda sa ulice.

»Sta vidis?«upita je.

»Ne razumem?Sta bih trebala da vidim?«

Oci su mu opet divlje zasijale na mesecini.

»Apsolutno moja poenta.Ovde i nema sta da se vidi.Zato je ovo savrseno mesto za ulazak«

Bez daljih objasnjenja, laktom je snazno udario po limenom zidu, i na mestu gde je udario, deo zida se pomerio ka unutra.Limeni panel bio je isecen na oko metar iznad zemlje.Iskrivio je rukom panel i otvorio se prolaz dovoljno sirok da moze nesmetano da se prodje.Lana je podigla obrve i upitno ga pogledala.

»Poslednji put kada sam bio ovde, razmisljao sam odakle bi bilo najbolje uci neprimetno i kako.Ova strana je delovala najlogicnije posto je izgledalo kao da niko sa ove strane zgrade ionako ni ne proverava da li je nesto osteceno.Ustvari,ne verujem da osim bioloske provere na ulazu postoji bilo kakva vrsta provere objekata.Verovatno i jedva cekaju da sami od sebe pocnu da se urusavaju.Ali....iz razloga predostroznosti, probusio sam rupu ovde«

Pogledao je ka mesecu i shvatio da noc lagano odmice.Jedan sat je posle ponoci.Pretpostavljao je da naoruzana straza nece skoro proci pored dela gde su presekli ogradu, ali to je znacilo da imaju maksimalno jos pola sata da se izgube odatle pre nego sto neko iz kontrolnog centra skonta pad nuklearnog napona na mrezi.Zaskocio je tanki zid i provukao sebe, zatim i Lanu, unutra.

Unutra je bilo sparno.Miris memle sirio se kroz prostor.Upalio je bateriju, a Lana je pomislila kako se jos jedan miris provlaci kroz vazduh.Miris secanja.

Hodnici su licili na lavirinte, a boksovi ogradjeni zicom krili su svakakve drangulije i nekom dragu starudiju.Oprezno s vremena na vreme osvetljavajuci boksove, Lana je zakljucila da mnogi nisu godinama posecivani, prasina koja se uhvatila preko carsava izgledala je jednostavno previse drevna.Slegla je ramenima i sa cvorom u stomaku koji se sve vise zatezao nastavila za Maksimom.

Posle jos par »levo« i jos par »desno« kroz uzane hodnike stigli su do drugog kraja paviljona.Na pretposlednjem boksu u nizu stajali su inicijali MS i redni broj 67894-2.Boks je izgledao praznije nego ostali boksovi, ali njenu paznju je zaokupilo nesto veliko prekiveno novim belim carsavom na sredini boksa.

»Jel' to, TO?« upitala je.

»Da, naravno da jeste.« rekao je i presekao starinski katanac

Usli su u boks i otkrili auto.Pravi jebeni auto.Nasmejala se kao dete.Auto je bio star.Nije licio na danasnje bezlicne krsine.Njegova grimizna boja presijavala se na svetlosti baterije, a mocne siroke gume izgledale su kao da su noge neke davne divlje macke spremne na skok.Namrsteni sjajni farovi izgledali su zastrasujuce.Pipnula je lagano savrsenu karoseriju.

»Koliko je ovaj auto zapravo star?«

Maksim se zamislio.«Hmm...Pazi on je od mog cukun-dede.Verovatno ne vise od sto pedeset godina.Mislim da je bio jedan od poslednjih na vodonicni pogon.Savrsen motor, koliko se secam.Besuman i beskrajno udobna i brza voznja.Doduse, ne preko zvucne granice, ali blizu.Ni malo nalik na danasnje supersonicne neudobne plastikanere na nuklearku.«

Bolecivo je pogledao auto, a zatim krenuo da skida carsav sa hrpe stvari iza auta.«Nisam bas sve mogao da potrpam u auto, mozda bi nekome bilo sumnjivo«, rece i poce da trpa ostatak zaliha koje je spremao za bekstvo u veliki gepek automobila.

Lana je za to vreme posmatrala sjajni hromirani znak »mustang« sa strane i mislila kako je to cudno ime za jedan auto.A onda joj je pala na pamet jedna stvar o kojoj nije razmisljala uopste sve vreme planiranja bekstva.

»Kako cemo, za ime boga, mi da izadjemo iz ovog hangara sa automobilom??«

Maksim se samo nacerio.

»Pogodi«

Pogledala ga je, shokiranog izraza lica.

»Ne valjda...kroz ZID?!«

Klimnuo je glavom i jos vise iskezio zube.Zapravo, koliko god on razmisljao o sto neprimetnijem bekstvu, buka i trka moraju negde da nastanu.I on je resio da to bude ovde.Ako ih ovde ne uhvate, na dalje su slobodni i niko im nista ne moze.Vreme je da se razotkriju.

Proverio je nuklearnu bateriju prikacenu za drevni motor [koji je bio u savrsenom stanju], i zadovoljno klimnuo glavom kada se motor upalio bez ikakvih poteskoca i auto krenuo tiho da zuji.«Uspavana lepotice, vreme je da postanes zver«, rekao je samom sebi i grohotom se nasmejao kliseu koji je pomislio.Ekran na komandnoj tabli ih je obavestio da imaju goriva za jos 7 hiljada kilometara neometanog puta.Lana se vezala pojasom, ovaj put bez ikakvog izraza lica, kompletno prebledela.Pogledala ga je pogledom na ivici nervnog sloma, nervoze, srece i straha i upitala »Hocemo li jebeno krenuti vec jednom?«

»Odmah!«Iskezio joj se jos jednom a zatim stisnuo pedalu gasa i probio uz glasni prasak limeni zid hangara.

A37, poglavlje prvo

1.Bekstvo

Mreze puteva nikada nisu izgledale lose kao sada.Guzve, rupe i oklopna vozila Nove Armije bila su svakodnevnica.Svaka normalna osoba izbegavala je glavne saobracajnice i nekadasnje autostrade, koji su sada samo izlokane i pretrpane ulice Vrlog Novog Sveta.Maksim i Lana odlucili su da je vreme da i oni nadju svoj vrli novi svet daleko od gungule MestophiPolisa.Novo drustvo zahtevalo je i nove ljude.Ljude spremne da se odreknu sebe radi visih ciljeva novog sveta.

Maksim je odlucio da treba da pobegne.Sto brze, to bolje.Nije zeleo da ucestvuje u maskaradi povrsnosti i poslusnosti. ¸¨Pljunucu Vrlom Novom poredku u lice, bas kao sto je Vrli Novi Poredak mene pljunuo u dusu¸¨.Rekao je to i mislio je to.Zapravo mislio.Lana je bila njegov istomisljenik davno pre nego sto su uopste i saznali jedno za drugo.Pre nego sto su postali par koji ce plesati po zvezdama.Par koji ce pomeriti granice moguceg.

U tisini noci, pod zabranjenim gas maskama, izasli su u smrt armijinog nocnog casa.Pozdrave nisu imali kome da posalju jer nije vise ostalo nikoga.Zarobljenici Vrlog Novog Sveta sanjali su snove persen zavisnih pravednika a u daljini cule su se sirene.Polis je bio u stanju hibernacije, a njih dvoje sunjalo se sporednim ulicama i sokacima izmedju plastex-parkova (¨besplatan kiseonik for all the kids to enjoy¨, ali samo jednom nedeljno) i blokova od celik stakla boje zutice minulog milenijuma.

¨Mislis li da ovo nije trebalo mozda da uradimo preko dana?Ako nas sada uhvate, pukli smo ga.¨

¨Iskreno receno i razmisljao sam o tome, ali zamisli da smo pokusali oboje da se izvlacimo za bolest istog dana sa posla.Neko bi sigurno drukao, a ako i ne bi na genetskom check upu bi skontali da smo izvrdavali.A onda nam kazneni mesec u nekoj vukojebini Polsenovih ravni ne bi ginuo.¨ Zapravo Maksim je donekle samo verovao u ovo, (ipak,spijunske sluzbe su bile mnogo zauzetije medjusobnim obracunima, dvoje malih ljudi ne bi verovatno nikome ni upali u oci, ali...), no Maksim je oduvek verovao u izreku da ¨Bog cuva samo pijano i ludo¨, a ovo sto su njih dvoje sada radili bilo je kompletno stanje ludila posmatrano sa strane danasnjeg coveka koji sebe smatra normalnim.Nije zeleo sebi da prizna da je takodje uvek zeleo da bude junacina iz silnih avantura i fantazija koje je procitao kao klinac.Ova misao izmamila mu je osmeh preko usana a zatim je osetio i probadanje u srcu shvativsi da vise nikada nece moci da cita o Rolandu, o Arji Stark, o Randu i gomili likova koji su njegovo detinjstvo cinili kompletnim.Tada je shvatio da mora da izgura ovo do kraja.Da mora da pobegne.Ne bas herojski potez, ali on ni nije bio heroj.Bio je i jos uvek je osoba sa sopstvenim JA, a ostanak u ovoj skupini ispranih ljudskih mozgova, u ovoj kolektivnoj kanti za djubre ljudske inteligencije nije (NIJE, vrisnuo je u sebi poput sizofrenicara) dolazio u obzir.

Tok misli prekinuo mu je iznenadni zvuk kocnica i vrisak nedaleko od mesta na kojem su se zatekli i on je intuitivno povukao Lanu za sobom u duboku senku iza ulicnih kontejnera.Sa strahom su posmatrali ulicu i gledali kako pijani vojnik Armije puca jednom...ne dva puta...sest jebenih puta u mladica.Ne u jebeno dete koje se zateklo na ulici u vreme armijskog casa.¨Sekunda, i ovo bismo bili mi¨. Prosaputala mu je Lana na uho a on se stresao, osecajuci u isto vreme olaksanje, bes prema skotu koji je bez trunke mozga oduzeo neciji zivot, i suze koje je zadrzao u grlu zbog klinca ciji je zivot upravo oduzet.¨To je to, kada ova svinja nestane, mi palimo odavde i to sto brze, bez osvrtanja.Sledeci put, sudbina ovog klinca, bice nasa sudbina.¨Lana je obrisala suzu sa lica i nemo klimnula glavom.Do starog mustanga i neutralne gradske zone ostalo je 10 minuta hoda.Potrcali su kroz noc.