A37, poglavlje četvrto

4. Vetrovi sa Zapada

Lana je zamišljeno gledala preko zakrivljenog horizonta dok je na radiju išla neka davno zaboravljena himna (..boys will we become, heroes of this night, or am i just clean wherever not sober...lalalalalala ).Na malom ekranu koji je sve vreme imao skenirani prikaz okoline, ništa se nije očitavalo osim praznih izohipsa krajolika kroz koji su prolazili.AI joj je rekao da zbog mogućih devijacija na putu mora da smanji brzinu auta na 700 km/h.Nije osećala razliku izmedju 1000 i 700 ali joj se činilo kako su sada ranjiviji nego inače na poteru ili..štagod.
"Auto, reci mi, zar nismo izloženi kao glineni golubovi satelitima ili nečemu sličnom?"
Ai je utišao muziku i nakašljao se, simulirajući budjenje iz dremeža.
"Pa, zapravo ne, sateliti još od Velike seobe naroda i elektromagnetnih ratova ne mogu da očitaju tri četvrtine kugle.Jednostavno, smetnje su prevelike.Ceo Mestophipolis zapravo nije imao nikakvo satelitsko nadgledanje nikada, pa je zato jedini grad sa onako bezobraznim policijskim časovima i maltertiranjima.Nažalost, sloboda kretanja izmedju korporacijskih gradova je retko odobravana, pa niko iz grada nije ni znao za drugačiji tretman, ili ako su znali zaboravili su.Tako, da, ono, možeš slobodno da spavaš sad kad znaš da osim direktne pratnje ili navodjenih projektila ništa ne može drugo da nam se desi."
Lana se zamišljeno naslonila na Maksima koji je spavao već nekih pola sata i iako i dalje uplašena, zagledala se ka mesečinom obasjanim horizontom i šiljatim vrhovima daleko ispred njih.San je došao neprimetno uz blago zujanje automobila i uz neku prastaru baladu koja je išla na radiju.
Kako je Lana padala u san, kao da je propadala sve dublje u vrtlog i nije se zaustavila sve dok nije došla do svoje sedme godine, dvadeset jednu godinu unazad.
----------------------------------------------------------------
"Lana, Lana, probudi se.Danas je veliki dan, dušo".
Protrljala je oči i gurnula medu na drugi deo kreveta.Mama je sedela pored nje i mazila je po kosi, sa njenom uvek nežnom rukom i širokim osmehom.Iako je taj osmeh uvek bio tu za Lanu, ona je znala da je njena mama stalno tužna, i da se trudi da sakrije to od nje.Lana se uvek pravila da ne primećuje, ona je to zamišljala kao igru koju njih dve igraju. "tužan pogled-srećan pogled" je Lana zvala tu igru.Ustala je veselo iz kreveta i primetila da danas na nebu ima mnogo više aviona nego inače i da ne izgledaju veselo kao što su joj ranije izgledali.
"Zašto ima ovoliko aviona na nebu, mamice?"Upitala je mamu značajno raširivši oči.
Uz blago iznenadjeni trzaj glave kao da ju je prekinula u ramišljanju mama joj reče:"Zato što je danas specijalan dan.Danas sve male devojčice i mali dečaci kreću u školu, pa je zbog toga i više aviona na nebu"Zaustavila se za sekundu i uzdahnula, a zatim rekla tiho: "Možda će biti i vatrometa".Lana se veselo nasmejala na spomen vatrometa, jer ona još nikada do sada nije videla vatromet, osim možda u starim filmovima i dokumentarcima koje je na mreži toliko volela da gleda.Uvek je volela kako je drevni svet izgledao i kako su pričali.Otrčala je niz stepenice do kupatila da se spremi za školu.Nije videla da je mama spakovala još dve velike torbe pored njene male torbe za školu.Spustila je tiho roletne i naslonila krevet na prozor.Lanu je sačekao čudno veliki doručak i skoro prazna kuhinja, bez posudja, mamine do pola uvek pune piksle, začina koji stoje na sve strane i mirisa egzotičnog voća sa police.Njena mama je volela mirišljavu hranu.Lana je pomislila kako možda može da prestane da se voli toliko mirišljava hrana.Na brzinu je pojela koliko je mogla dok ju je mama posmatrala i ćutala, držeći u ruci njenu dugačku cigaretu koju nije ni pušila, već je puštala da dim odlazi u prazno, u plafon, kao da je zaboravila na nju.
"Mamice, jesi li dobro?Jel' se brineš što idem u školu?Pa biću ja dobro u školi, nemoj da se brineš."
"Ne, ne brinem se, znam ja da ćeš ti biti super, malo sam se samo zamislila, to je sve".
Krenule su ka parkingu njihovog solitera, koji je danas bio baš čudno prazan, bez ljudi koji ujutro idu na posao, bez uobičajenog žamora dece i bez gužvi ispred liftova.Dok su čekale lift, baka Sara sa njihovog nivoa za ruku je vodila Marka, njenog drugara iz zgrade, koji je danas isto polazio u školu.Lana se obradovala što neće ići sama u školu.Medjutim, Marko je danas izgledao kao da je mnogo plakao, a i baka Sara je izgledala kao da je plakala.Pih, pomisli Lana, uvek sam mislila da dečaci manje plaču od devojčica, a pogotovo kada su tako smešne stvari kao što je škola u pitanju.Veselo je rekla "Ćao" Marku i baka Sari, koja joj je uzvratila jednim turobnim "ćao" i očajnički pogledala njenu mamu.
"Vesna, oni nisu došli, a momenat je blizu.Ja mislim, Vesna da oni NEĆE doći, ako me razumeš?"
Lana je zbunjeno gledala tri osobe oko nje, dok su njenoj mami suze kretale iz očiju ka jagodicama.
"Saro, ti i Marko ćete krenuti sa nama, ne možete više da ih čekate.Možda ni ovako nećemo imati vremena."
Baka Sara je zahvalno pogledala Laninu mamu, i zagrlila Marka koji je opet počeo da plače.
Lanu je sve to već počinjalo da nervira."Marko, zašto plačeš, zar nisi hrabar sada kada moramo u školu da idemo, a?"
Zbunjeno ju je pogledao, a zatim počeo opet da plače i rekao joj
"Svi ćemo umreti Lana, svi smo mrtvi".
Lana je osetila jezu kako joj prolazi kroz ledja, ali je morala da kaže Marku da ne bude glup, jer u školi niko ne umire.Marko je na to još više zaplakao, i dok su se vozili liftom ka suterenu svi su izbegavali njen pogled.Na nivou gde je mama parkirala auto šatl, bilo je još možda pet vozila, i sva su izgledala napušteno.Lana je znala da je nemoguće da su svi otišli u školu.Odjednom, bilo joj je hladno, mnogo hladno.Ušla je u kola i shvatila da je mama pozadi stavila više kofera.Sve vreme ćuteći, Marko je seo pored nje , a baka Sara je sela napred i vezala se.Odjednom, začule su se jezive sirene na sve strane.Vesna je ušla brzo u kola i startovala sistem.Razrogačenih očiju, Lana je posmatrala mamu kako neurotično prstima podešava auto na "letenje".To je bilo zabranjeno u polisima, i Lana je samo jednom letela šatlom pre godinu dana kada su ona i mama išle na more prvi put autom, same.Plašila se letenja u šatlu zato što se mnogo drmusao i često joj je bilo muka.Mama nije baš najbolje znala da vozi šatl kroz vazduh.Lana se vezala i čvrsto uhvatila Marka za ruku, koji joj je uzvratio stisak, svojom malenom znojavom šakom.
"Mama, danas ne idem u školu, zar ne?Danas odlazimo zauvek, jel' da?"
Pogled koji joj je mama uputila kroz retrovizor dovoljno joj je rekao.
"Ne, ne idemo u školu danas, danas bežimo, a sad se veži i budi tiha, i ... Lana, znaš da te volim?"
"Znam mama, volim i ja tebe"
U tom momentu šatl je naglo izleteo kroz otvor na parkingu u vazduh, deset spratova iznad zemlje.Sumanutom vožnjom, zaobilazili su oblakodere i stambene kule, mostove i viseće parkove, usput srećući još šatlova natrpanih ljudima koji su paničnom brzinom isto kao i oni bežali.Na horizontu iznad njih bilo je desetina crnih obličja koja su zlokobno nadletala grad.Lana je shvatila da se sprema nešto ružno.Sa leve strane na južnim obalama grada, oblaci dima ubrzano su se širili , a na ulicama ispod, reke ljudi trčale su ka okeanu.Neki su mahali ka gore, ka putnicima u šatlovima, ali mama se pravila da ih ne vidi.Odjednom, horizont ka okeanu se rasčistio, i Vesna je na kontrolnoj tabli ekranu prstom dodirnula dugme na kome je pisalo 4 mah-a.Automatski, zalepili su se za sedišta, pomalo neprijatno,a svet oko njih se zakrivio.Lana se i pored pritiska uspravila i pogledala unazad.U tom momentu, sjajna svetlost obasjala je komplet belim ceo grad, a onda je sve nestalo u oblaku dima velikom kao svet.Grad iz koga su pobegli, nije više postojao.Ispod njih prostirali su se kilometri i kilometri Atlantika.
Lana je osetila povetarac...
------------------------------------------------
"...Lana, Lana, probudi se!"
Počela je da plače, i u sekundi shvatila da je samo sanjala, tj da se sećala svega samo kroz san.Opet bežanje, a toliko dugo je pokušavala da se ne seti ničega vezanog za bežanje.
Maksim ju je pitao da li je dobro,na šta se ona uspravila i shvatila da je napolju sunčano i da oni stoje na proširenju pored puta, na vrhu planine, odakle je pogled sezao ka zapadu, i dalje ka nekadašnjim okeanima.Vazduh je bio čist i mirisao je na sneg iako je bilo toplo.Počela je da se smeje.
"Jesi li dobro?"upita je.
"O, ma jesam, ružno sam sanjla pretpostavljam.Mmmm.Vazduh je predobar.Gde smo?"
AI je smesta odgovorio dok je Lana izlazila napolje iz mustanga, na kameniti vidikovac.
"Tačno smo 4977 km od grada,i zašli smo duboko u napuštenu zonu, Globe2.Posle tunela koji nas čeka na putu ka dole spuštamo se dalje ka dolini Andjela, a onda ćemo videti kako i kuda dalje.Devet je sati ujutru i skuvao sam kafu".
Lana se učtivo zahvalila, i zagrlila Maksima dok joj je zapadni vetar osvežavao lice.
"Možda smo i uspeli da pobegnemo", rekao joj je on, i nastavio da gleda preko planine.