A37, poglavlje drugo

Poglavlje2: Mustang

U svetu apsolutnih autoriteta i straha koji je mogao da se sece nozem, ostalo je malo mesta koja nisu bila podredjena jednolicnom sistemu razmisljanja i vladanja.To su bila mesta za proslost.Mesta u kojima su zivela secanja.Mesta u kojima je bila sahranjena istorija.I tu negde, u svakom gradu, u svakom delu Nove Zemlje, postojao je taj neki trg proslosti, taj neki bulevar minulih leta.Samo sto su se zvali drugacije.

Neutralna ili cesto nazivana i »tampon« zona bila je na strani grada koji je gledao ka peskari, naizgled beskonacnoj pustinji iza koje su se u daljini gde novi svet prestaje i gde se zapad na mocvarama bivsih okeana pretvara u istok, nalazile kisne zemlje.U neutralnoj zoni na prvi pogled niste mogli nista posebno da pronadjete.Licila je na otrcanu gradsku cetvrt bilo kog industrijskog grada sa identicnim velikim skladistima poredjanim oko radijalnih ulica koje su pratile formu hiperpolisa na njegovom samom obodu.Svi koji jos uvek nisu zaboravili sebe i dalje su gledali na tampon zonu kao na nesto licno.Nesto cemu ce se uvek vracati dokle god budu zeleli da na momenat budu ljudska bica.

U skladistima nalazile su se sve one licne stvari koje su posle fomiranja Nove Zemlje bile zabranjene, ekskomunicirane iz ljudskih zivota.I svako ko je zeleo mogao je s vremena na vreme da ih posecuje i da provodi odredjeno vreme u limenim skladistima.U boksovima gde su drzali slike svojih najblizih.Gde su drzali svoje omiljene predmete iz detinjstva.Gde su se secali svojih prijatelja.Gde su tiho plakali nad svim problemima sadasnjice.

.................................................................................................................................

Lana je pazljivo sekla zice pod naponom sve vreme se saginjci zbog reflektora sa osmatracnice koji se monotono vrteo i osvetljavao okolinu.Neutralna zona sa druge strane zice bila je prazna i mrtva.Noc je bila vreme kada su i secanja po zakonu morala da spavaju.Obrisala je znoj sa cela i nervozno povukla kljesta poslednji put.Uspela je i zadnju zicu da presece.Udaljila se, a varnice nuklearne energije zaplesale su oko hirurski preciznih rezova koje je napravila na ogradi.Nasmesila se, sklonila pramen kose sa cela i rukom mahnula Maksimu da moze da izadje iz zbunja.Polucuceci je dotrcao do nje.Pogledao ju je, a u njegovim ocima boje najdubljeg zelenog jezera zaigrala je varnica.Nasmesili su se jedno drugom i provukli se u mrak sa druge strane zice.

Iza drugog paviljona prestali su da trce i nastavili ka unutrasnjosti zone mnogo opreznije.Mesto je jezivo licilo na grad duhova.Stresla se od pomisli da duhovi ovde jedino i zive i nastavila oprezno da gleda obe strane poprecne ulice okupane srebrnim mesecom i dubokim senkama.Ledja su ponovo pocela da je bole i Maksim je uzeo njen ranac.Uhvatio ju je za ruku ,kao ponosni roditelj dete, i poveo je dalje.Bolovi su joj se pojacavali poslednjih meseci, a ona nije zelela da to bilo ko zna.Pogotovo ne on, jer bi zbog nje on odustao od bekstva, a ona to nije zelela.Osecala je da rumeni od stida, jer je i ona zarko zelela da pobegne po svaku cenu, i to sa Maksimom koga je sebicno, »ali sa punim pravom« pomisli ona, zelela za sebe.

Nakon deset minuta hoda, poceo je da duva vetar.Bio je hladan i prijatan.Maksim je udahnuo cist pustinjski vazduh punim plucima i pomislio kako se ne seca kada je nocu bio toliko blizu pustinje poslednji put.Ubrzao je korak i namestio ranceve na svojim ramenima.Blok 406 je bio sledeci.

»Vec smo stigli?«upita ga Lana

»Aham, tu smo, to je ovaj paviljon.«

Pogledala ga je zbunjeno jer su prosli pored ulaza u paviljon.

»Nisi valjda mislila da cu na DNA karticu moci da udjem bilo gde u OVO doba noci?«upita je.

»Ne, naravno, ali sam mislila da cemo obijati ulaz.Ne bi mi bio prvi put.«

Poveo ju je iza ugla i nasli su se u sokaku bljestavo osvetljenim mesecinom, ali zaklonjenim od pogleda sa ulice.

»Sta vidis?«upita je.

»Ne razumem?Sta bih trebala da vidim?«

Oci su mu opet divlje zasijale na mesecini.

»Apsolutno moja poenta.Ovde i nema sta da se vidi.Zato je ovo savrseno mesto za ulazak«

Bez daljih objasnjenja, laktom je snazno udario po limenom zidu, i na mestu gde je udario, deo zida se pomerio ka unutra.Limeni panel bio je isecen na oko metar iznad zemlje.Iskrivio je rukom panel i otvorio se prolaz dovoljno sirok da moze nesmetano da se prodje.Lana je podigla obrve i upitno ga pogledala.

»Poslednji put kada sam bio ovde, razmisljao sam odakle bi bilo najbolje uci neprimetno i kako.Ova strana je delovala najlogicnije posto je izgledalo kao da niko sa ove strane zgrade ionako ni ne proverava da li je nesto osteceno.Ustvari,ne verujem da osim bioloske provere na ulazu postoji bilo kakva vrsta provere objekata.Verovatno i jedva cekaju da sami od sebe pocnu da se urusavaju.Ali....iz razloga predostroznosti, probusio sam rupu ovde«

Pogledao je ka mesecu i shvatio da noc lagano odmice.Jedan sat je posle ponoci.Pretpostavljao je da naoruzana straza nece skoro proci pored dela gde su presekli ogradu, ali to je znacilo da imaju maksimalno jos pola sata da se izgube odatle pre nego sto neko iz kontrolnog centra skonta pad nuklearnog napona na mrezi.Zaskocio je tanki zid i provukao sebe, zatim i Lanu, unutra.

Unutra je bilo sparno.Miris memle sirio se kroz prostor.Upalio je bateriju, a Lana je pomislila kako se jos jedan miris provlaci kroz vazduh.Miris secanja.

Hodnici su licili na lavirinte, a boksovi ogradjeni zicom krili su svakakve drangulije i nekom dragu starudiju.Oprezno s vremena na vreme osvetljavajuci boksove, Lana je zakljucila da mnogi nisu godinama posecivani, prasina koja se uhvatila preko carsava izgledala je jednostavno previse drevna.Slegla je ramenima i sa cvorom u stomaku koji se sve vise zatezao nastavila za Maksimom.

Posle jos par »levo« i jos par »desno« kroz uzane hodnike stigli su do drugog kraja paviljona.Na pretposlednjem boksu u nizu stajali su inicijali MS i redni broj 67894-2.Boks je izgledao praznije nego ostali boksovi, ali njenu paznju je zaokupilo nesto veliko prekiveno novim belim carsavom na sredini boksa.

»Jel' to, TO?« upitala je.

»Da, naravno da jeste.« rekao je i presekao starinski katanac

Usli su u boks i otkrili auto.Pravi jebeni auto.Nasmejala se kao dete.Auto je bio star.Nije licio na danasnje bezlicne krsine.Njegova grimizna boja presijavala se na svetlosti baterije, a mocne siroke gume izgledale su kao da su noge neke davne divlje macke spremne na skok.Namrsteni sjajni farovi izgledali su zastrasujuce.Pipnula je lagano savrsenu karoseriju.

»Koliko je ovaj auto zapravo star?«

Maksim se zamislio.«Hmm...Pazi on je od mog cukun-dede.Verovatno ne vise od sto pedeset godina.Mislim da je bio jedan od poslednjih na vodonicni pogon.Savrsen motor, koliko se secam.Besuman i beskrajno udobna i brza voznja.Doduse, ne preko zvucne granice, ali blizu.Ni malo nalik na danasnje supersonicne neudobne plastikanere na nuklearku.«

Bolecivo je pogledao auto, a zatim krenuo da skida carsav sa hrpe stvari iza auta.«Nisam bas sve mogao da potrpam u auto, mozda bi nekome bilo sumnjivo«, rece i poce da trpa ostatak zaliha koje je spremao za bekstvo u veliki gepek automobila.

Lana je za to vreme posmatrala sjajni hromirani znak »mustang« sa strane i mislila kako je to cudno ime za jedan auto.A onda joj je pala na pamet jedna stvar o kojoj nije razmisljala uopste sve vreme planiranja bekstva.

»Kako cemo, za ime boga, mi da izadjemo iz ovog hangara sa automobilom??«

Maksim se samo nacerio.

»Pogodi«

Pogledala ga je, shokiranog izraza lica.

»Ne valjda...kroz ZID?!«

Klimnuo je glavom i jos vise iskezio zube.Zapravo, koliko god on razmisljao o sto neprimetnijem bekstvu, buka i trka moraju negde da nastanu.I on je resio da to bude ovde.Ako ih ovde ne uhvate, na dalje su slobodni i niko im nista ne moze.Vreme je da se razotkriju.

Proverio je nuklearnu bateriju prikacenu za drevni motor [koji je bio u savrsenom stanju], i zadovoljno klimnuo glavom kada se motor upalio bez ikakvih poteskoca i auto krenuo tiho da zuji.«Uspavana lepotice, vreme je da postanes zver«, rekao je samom sebi i grohotom se nasmejao kliseu koji je pomislio.Ekran na komandnoj tabli ih je obavestio da imaju goriva za jos 7 hiljada kilometara neometanog puta.Lana se vezala pojasom, ovaj put bez ikakvog izraza lica, kompletno prebledela.Pogledala ga je pogledom na ivici nervnog sloma, nervoze, srece i straha i upitala »Hocemo li jebeno krenuti vec jednom?«

»Odmah!«Iskezio joj se jos jednom a zatim stisnuo pedalu gasa i probio uz glasni prasak limeni zid hangara.