A37, poglavlje treće

3. Saputnik

Glasno kocenje velikog crvenog automobila odjeknulo je u vedroj noci u mrtvom delu grada.Lana je podigla glavu sakrivenu medju nogama od straha.Osvrnula se oko sebe i videla da je Maksim pribran, a njih je okruzivala samo prazna ulica i kilometri tuznih hangara.Nezno zujanje automobila smirivalo je napete zivce.

Prastari GPS uredjaj pokazivao je da do zapadnog izlaza ka staroj saobracajnici ima jos 18 km.

»Koliko ce gradskoj pogranicnoj vojsci trebati vremena da shvate sta se desilo?«, upitala ga je.

»Hm, nisam siguran, obzirom na to da je ovde najslabije obezbedjenje i da racunaju na zdrav razum ljudi i uticaj droga koje uzimaju, verovatno ce nas provaliti na kontrolnom punktu na izlazu.Cak i tada, trebace im bar 15 minuta da organizuju poteru i pripreme balistiku«.

Stresla se na pomen »balistike«.Svako normalan znao je da je stari svet umro upravo zbog svetlosnih nuklearnih projektila.Od tada, tehnologija se razvila do te mere, da jedan »balistique« sada znaci projektil ne veci od patent olovke, i smrtonosniji od atomske bombe bacene na Hirosimu pre 500 godina.

»Paru da znam o cemu razmisljas?«rece i namignu joj.

»Da, upravo vidim suspenzovanu nuklearku zapucanu u moj potiljak i to kako se razlazem.Ali, hej, bar ce biti bezbolno.«Naslonila se na staklo prozora kao da razmislja.

»A pritom, potera ce biti organizovana vojnim amfibijama koje idu 14 puta brze od zvuka.Ovaj auto koliko se secam, ne ide brze od jednog mah-a zar ne?«

»Da, naravno, svi znamo kako se kaznjavaju pokusaji prebega u Morsku Regiju, i dalje ka Portalima, ali sta se desava ako je sve sto oni na ekranima i radarima budu videli samo izvidjac Vojske Vise Kaste?Tada, ne bi smeli ni da pricaju o tome, a kamoli da krecu u bilo kakvu poteru«

Lana je bila zbunjena.Pomislila je da ovaj lupeta gluposti.Cuj, Vojska Vise Kaste.Kako bi od njih pomislili da su deo najelitnije jedinice bliske vrhu kapitalistickog rezima?«Ma da, a sanse da to pomisle su jedan na trilion, sta? »

»Pa ne bas, ima jos jedna stvar vezana za ovaj auto, ili hm, srasla sa ovim autom koju ti nisam rekao.«

»Auto, blizina vojske i koliko jos do redovne kontrole u ovom delu?«

Lana je zbunjeno pogledala ispred sebe i pomislila da Maksim prica sam sa sobom.Na njeno iznenadjenje, auto je odgovorio.

»Vojske po svemu sudeci nema u okolini od sigurno 5 kilometara, ali savetujem da zbog pojacanog vetra smanjimo brzinu vozila.Em se pojacava zvuk, em nam je karoserija zaprljanija.Ah da, redovna elktronska kontrola postoji jedino na izlazu i bazirana je na primitivnim silikonskim ultrazvucnim cipovima.Gospodjice Lano, dobro vece, i prijatnu voznju mustangom zelim.«

»Hvala Auto, smanji brzinu na 40 km/h«

Lana je bila u soku.

»Da, ovaj...dobro vece Auto, i hvala.«zastala je za sekundu i neznatno nizim glasom upitala Maksima »On je AI, zar ne, on je pravi pravcijati AI?!«

»Aham, jedan od prezivelih.Retkih nazalost.«

Nije mogla da veruje.Mislila je da je i poslednji trag vestacke superinteligencije zatrt u poslednjem i jedinom ratu AI i ljudi.Najezila se.Najveci masakr svih vremena izazvali su AI koji su upravljali sistemima za odrzavanje zivota u istrazivackoj koloniji u Zemljinoj orbiti.Za manje od 10 minuta poginulo je 46 miliona ljudi.Lesevi su padali kao kisa.Bukvalno.Tek nakon toga nastala je supereksplozija koja je izazvala nuklearnu zimu na polovini juzne polulopte.Godinama su delovi najveceg orbitalnog grada padali iz vedra neba.I uglavnom su padali tako da od siline udarca pogine jos vise ljudi.nesvesno, promeskoljila se u sedistu.

»Gospodjice, nema potrebe da vam bude neprijatno u mom prisustvu.Ja sam uvek bio porodicni AI.I bio sam slobodan kao i svaki clan porodice.I u konfluksu AI sam bio predstavnik strane koja se zalagala za mirno resavanje problema.Ako vam je to za utehu.To sto su se desile odredjene stvari nismo samo mi krivi, ali to vise nije ni bitno, jer nas gotovo i nema vise, bar u ovom delu fluksa* (razvijena filozofija AI, zasnovana na postojanju n-to dimenzionalnih prostora u kojima AI mogu da obitavaju u bilo kakvoj formi, za razliku od materijalnih bica, koja mogu da zive u n-tom broju trodimenzionalnih prostora).«

»Ovaj, ne, nista, nije mi naravno neprijatno...samo..nikada nisam videla tj..cula.hm..pravog AI«

»Hahaha, naravno, naravno, iako vas puls i nervni impulsi govore drugacije od vasih reci, verovacu vam na rec jer cemo morati da se druzimo u narednom periodu.I stvarno, nemate razloga za neugodu.«

Maksim je krajickom desnog oka gledao Lanine reakcije na izlaganje AI-a.Morao je da joj kaze.Jednostavno ne bi mogao da krije vestacku inteligenciju od nje, iako Auto ne bi ni rec progovorio sve vreme da ga je zamolio.Ma, u onu stvar, ovako bar nema nikakvih tajni, a da nije dokazano da Bog ne postoji, zahvalio bi se istom.Bio je srecan sto AI moze da prevari bilo koji super kompjuter i da pred ocima mocnih sociva, oni mogu da izgledaju kao neko drugi.

»Maksime, savetujem ti da na sledecem skretanju stanes, i skrenes levo u senku hangara.Imamo drustvo, na 300 metara udaljenosti.Vizuelni kontakt za 20 sekundi.«

Maksim je na upozorenje brzo odreagovao i skrenuo u sokaka izmedju hangara.

»Molim te ukljuci kamuflazu od hladnog vazduha i prilagodi se prostoru, za slucaj da imaju toplotni radar i reflektore.«

Lana se okrenula, a mesecinom osvetljena ulica je izgledala i dalje napusteno.

»Kako je moguce da ranije nismo primetili nikoga u blizini?«

AI je pomalo neraspolozeno odgovorio.

»Verovatno koriste neke od hangara kao privremene baze odakle krecu u obilazak.Ovo je ipak ogroman prostor sa samo 11 punktova.Vrlo je verovatno da do sada ova ekipa nije imala aktivnosti koje bi smo primetili.«

Nervozno lupkajuci prstima po volanu vozila, Maksim je pratio napredovanje oklopnog vozila na ekranu.Svakog trenutka ce proci neposredno iza njih.

U nekoliko paklenih sekundi, vozilo je proslo, krecuci se sporo, medjutim, kao da je ko god da je bio u njemu bio nervozan da zavrsi obilazak jer su svetla reflektora bukvalno preletela iznad mustanga ni ne dodirnuvsi ga.Lana je odahnula,a AI je podneo izvestaj.

»Registrovao sam tri jedinke, muskog pola, od kojih je jedna u nesvesnom stanju, dakle spava.Ovim momcima je vrlo dosadno, nisu cak ni radare ukljucili.Naravno, ne poseduju AI-a, ali to se i dalo ocekivati.«

Lana se nasmesila ironiji u glasu auta.Lagano su se isparkirali kada je patrolno vozilo dovoljno odmaklo, i AI ih je obavestio da do izlaza ima jos samo dva kilometra, i da on savetuje da se pocne sa pripremom za kamuflazu, kao i da se sve nuklearne baterije ukljuce na maksimum.

»Ok, nuklearne baterije startovane, otpocni proces kamufliranja«

»A kako tacno cemo da izvedemo kamuflazu?« Upita Lana kojoj se gomila pretpostavki rojila po mozgu.Auto je odgovorio umesto Maksima.

»U sustini nikada prostije.Na bazi pretpostavki i trikova zapravo.Nije bas kao da smo imali profesionalnu opremu, ali ...ustvari da predjem na stvar, cujem uzdahe dosade...LM, skoro do samog izlaza iz ovog ambara od grada motori ce raditi na minimumu i prici cemo sa leve strane, kroz senku.Tada, ja preuzimam komande automobila, i pored kamera, punkta i kroz rampu cemo se samo »lansirati« brzinom od skoro jednog maha.Taman toliko da ne probijemo granicu zvuka.Frejmovi cak i na najsavremenijim organskim kamerama nece moci da zabeleze sta je to tacno proletelo pored njih, a cisto sumnjam da ovde postoje organske kamere.Sto je jos bolje.Jer digitalac ce ostati zbunjen slikom dugo posto mi zbrisemo.Racunamo na izazivanje pometnje, kao i na bar 15 minuta prednosti pre nego sto potera krene.Za to vreme, sa dovoljno velike udaljenosti, preprogramiracu nas na taj nacin da ce njihova oprema nas videti, bar neki period vremena, kao izvidjaca Vojske Vise Kaste.Risky, I must say, ali, to je jedino sto trenutno mozemo.Ah, da i hladan vazduh da nas zakloni od toplotnih radara, medjutim, u toku dnevne svetlosti, postacemo ocigledna meta, zbog naseg, hm, antickog izgleda.«

Lani su se konacno sve kockice sklopile.Pocela je da se smeje.

»Koliko je to ustvari ocajnicki plan.Pa, sta cekamo, ono tamo u daljini je kontrolni punkt, ono sto svetli?«

Maksim je zaustavio vozilo i iz pretinca izvadio nesto sto je licilo na masku sa kisonikom.Pruzio je jednu Lani.

»Dekompresiona maska.Stavi je.Brzinu od jednog maha cemo dostici za manje od cetvrtine sekunde.U ovakvom vozilu, moze da se desi da ti pritisak smrvi pluca.Ah, da, obavezno se vezi.«

Vezali su se, i stavili dekompresione maske.AI je pustio Return To Innocence od Enigme unutar njihovih maski, i napravio komentar kako on smatra da je to najbolja pesma sta god da se desi u narednih nekoliko sekundi.Zujanje motora prolazilo je kroz auto poput strujnog talasa,a temperatura u autu je skocila za bar pet stepeni.

»E, pa deco, motori su na maksimumu za 9 sekundi.Zatvorite oci, polecemo«

Lana se osecala kao u polu snu.Umirujuca muzika nije mogla da ublazi fizicki dozivljaj propadanja i tupog bola u plucima.Osecala se kao da su joj pluca ostala da stoje u mestu.Za prvim praskom, u vremenu bez vremena,nastao je i drugi prasak i mesavina najrazlicitijih boja joj je zaplesala pred ocima.U delicu sekunde je pomislila da su prosli pored kontrolnog punkta.Samo delic sekunde kasnije, svuda oko njih se razlivala nijansa crne, sive i srebrne boje.Zatvorila je oci i trudila se da ne razmislja previse.Vrlo brzo, bol je prosao, a vid joj se izostrio.

Maksim je skidao dekompresionu masku, pa je pratila njegov primer.Vazduh je delovao proredjeno.Pre nego sto je stigla ista da kaze, auto je progovorio opet.

»Vas kapetan ovde, krecemo se brzinom za dlaku pa 1 mah, ispred nas je 7600 kilometara otvorenog puta prilagodjenog velikim brzinama, u nepoznatom stanju, ali za sada bez vecih znakova sleganja i propadanja.Vreme je lepo, i ako nas skotovi ciju poteru ocekujemo ne iznenade, ovo ce biti vrlo udobno putovanje.U pretincu ispred vas, nalaze se dve sveze pripremljene solje kafe, proglasavam bar 5 minuta pauze.«

Maksim se od srca nasmejao oponasanju pilota iz dzambo dzeta.Prav kao strela, ispred njih se u nedogled gubio sirok, blago zakrivljen u socivo jedini preostali stari put, A37.

»Bar do planina smo onda sigurni«.

Lana je uzela svoju solju kafe, dok je kroz ojacanu sofersajbnu posmatrala pejzaz koji se otvarao.Bice ovo jedan uzbudljiv put.Srknula je kafu i pocela da se smeje.