A37, poglavlje prvo

1.Bekstvo

Mreze puteva nikada nisu izgledale lose kao sada.Guzve, rupe i oklopna vozila Nove Armije bila su svakodnevnica.Svaka normalna osoba izbegavala je glavne saobracajnice i nekadasnje autostrade, koji su sada samo izlokane i pretrpane ulice Vrlog Novog Sveta.Maksim i Lana odlucili su da je vreme da i oni nadju svoj vrli novi svet daleko od gungule MestophiPolisa.Novo drustvo zahtevalo je i nove ljude.Ljude spremne da se odreknu sebe radi visih ciljeva novog sveta.

Maksim je odlucio da treba da pobegne.Sto brze, to bolje.Nije zeleo da ucestvuje u maskaradi povrsnosti i poslusnosti. ¸¨Pljunucu Vrlom Novom poredku u lice, bas kao sto je Vrli Novi Poredak mene pljunuo u dusu¸¨.Rekao je to i mislio je to.Zapravo mislio.Lana je bila njegov istomisljenik davno pre nego sto su uopste i saznali jedno za drugo.Pre nego sto su postali par koji ce plesati po zvezdama.Par koji ce pomeriti granice moguceg.

U tisini noci, pod zabranjenim gas maskama, izasli su u smrt armijinog nocnog casa.Pozdrave nisu imali kome da posalju jer nije vise ostalo nikoga.Zarobljenici Vrlog Novog Sveta sanjali su snove persen zavisnih pravednika a u daljini cule su se sirene.Polis je bio u stanju hibernacije, a njih dvoje sunjalo se sporednim ulicama i sokacima izmedju plastex-parkova (¨besplatan kiseonik for all the kids to enjoy¨, ali samo jednom nedeljno) i blokova od celik stakla boje zutice minulog milenijuma.

¨Mislis li da ovo nije trebalo mozda da uradimo preko dana?Ako nas sada uhvate, pukli smo ga.¨

¨Iskreno receno i razmisljao sam o tome, ali zamisli da smo pokusali oboje da se izvlacimo za bolest istog dana sa posla.Neko bi sigurno drukao, a ako i ne bi na genetskom check upu bi skontali da smo izvrdavali.A onda nam kazneni mesec u nekoj vukojebini Polsenovih ravni ne bi ginuo.¨ Zapravo Maksim je donekle samo verovao u ovo, (ipak,spijunske sluzbe su bile mnogo zauzetije medjusobnim obracunima, dvoje malih ljudi ne bi verovatno nikome ni upali u oci, ali...), no Maksim je oduvek verovao u izreku da ¨Bog cuva samo pijano i ludo¨, a ovo sto su njih dvoje sada radili bilo je kompletno stanje ludila posmatrano sa strane danasnjeg coveka koji sebe smatra normalnim.Nije zeleo sebi da prizna da je takodje uvek zeleo da bude junacina iz silnih avantura i fantazija koje je procitao kao klinac.Ova misao izmamila mu je osmeh preko usana a zatim je osetio i probadanje u srcu shvativsi da vise nikada nece moci da cita o Rolandu, o Arji Stark, o Randu i gomili likova koji su njegovo detinjstvo cinili kompletnim.Tada je shvatio da mora da izgura ovo do kraja.Da mora da pobegne.Ne bas herojski potez, ali on ni nije bio heroj.Bio je i jos uvek je osoba sa sopstvenim JA, a ostanak u ovoj skupini ispranih ljudskih mozgova, u ovoj kolektivnoj kanti za djubre ljudske inteligencije nije (NIJE, vrisnuo je u sebi poput sizofrenicara) dolazio u obzir.

Tok misli prekinuo mu je iznenadni zvuk kocnica i vrisak nedaleko od mesta na kojem su se zatekli i on je intuitivno povukao Lanu za sobom u duboku senku iza ulicnih kontejnera.Sa strahom su posmatrali ulicu i gledali kako pijani vojnik Armije puca jednom...ne dva puta...sest jebenih puta u mladica.Ne u jebeno dete koje se zateklo na ulici u vreme armijskog casa.¨Sekunda, i ovo bismo bili mi¨. Prosaputala mu je Lana na uho a on se stresao, osecajuci u isto vreme olaksanje, bes prema skotu koji je bez trunke mozga oduzeo neciji zivot, i suze koje je zadrzao u grlu zbog klinca ciji je zivot upravo oduzet.¨To je to, kada ova svinja nestane, mi palimo odavde i to sto brze, bez osvrtanja.Sledeci put, sudbina ovog klinca, bice nasa sudbina.¨Lana je obrisala suzu sa lica i nemo klimnula glavom.Do starog mustanga i neutralne gradske zone ostalo je 10 minuta hoda.Potrcali su kroz noc.